ЂЕРДАП

ЂЕРДАП, природна и културно-историјска целина на Дунаву, у источној Србији, на самој граници с Румунијом. Клисура Ђ. и природно подручје уз клисуру јесу просторна целина, површине 637,99 км^2^, с изузетним културно-историјским вредностима, значајним природним екосистемима по саставу изузетне вредности и реткости, објектима, изворне флоре и фауне и добро очуваним шумама природног састава и изузетног изгледа. Стављен 1974. под заштиту као Национални парк, Ђ. је, као први из Србије, одлуком Извршног савета Унеска од 2020. уписан на листу Глобални геопаркови. Основни природни феномен овог подручја је Ђердапска клисура кроз коју протиче река Дунав. Парк се простире на око 100 км десне обале Дунава од Голупца до Караташа код Кладова и обухвата узани шумовити брдско-планински појас, ширине 2--8 км уз Дунав који се издиже 50--800 м изнад реке. Специфичан историјски развој, врло повољна ђердапска клима, сложена мрежа клисура, кањона и дубоких увала, овај простор издвајају као јединствен европски резерват терцијарне флоре, вегетације и фауне.

Национални парк. Према Правилнику о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива (СГРС, бр. 5/10 и 47/11), 43 врсте на подручју Националног парка Ђ. су строго заштићене, а 124 заштићене. У Националном парку Ђ. су посебно значајна следећа станишта: вода, односно Дунав са притокама, очувана шумска станишта, пре свега велики комплекси шума који су предуслов разноврсности животињског света у њима, ливаде, клисуре и кањони. Утицајем комплекса еколошких фактора, који су деловали у континуитету од плиоцена до данас у Ђердапској клисури се развила сложена разноврсна богата мешовита шумска и жбунаста вегетација. У Ђ. је издвојено укупно 57 шумских и жбунастих заједница. Велика је разлика између шумске вегетације на силикатима у долинама и на кречњацима у клисурама и кањонима. Главна карактеристика вегетације је присуство полидоминантних реликтних шумских заједница које граде велик број врста дрвећа. Од 37 дрвенастих врста значајне реликтне врсте су мечја леска, орах и копривић који је типична медитеранска врста. Подручје Ђ. због топле кречњачке подлоге и специфичне благе климе представља малу енклаву медитеранске и субмедитеранске флоре, где поред копривића своја станишта налазе маклен, грабић, медунац, руј и друге врсте. Посебно значајан облик вегетације су шибљаци јоргована карактеристични за стрме кречњачке падине дуж целог Националног парка, посебно атрактивни у време цветања у априлу у Малом и Великом Казану. Један од ретких четинара који аутохтоно расте на овом подручју је тиса која је уз то реликт и врло ретка угрожена врста. Специфични реликти дендрофлоре су и вечно зелено дрвеће и жбуње: божиковина, ловоролисни јеремичак и двојезичац.

У Ђ. се спонтано јављају балканске ендемичне биљне врсте као: длакави трижањ (Erysimum commatum), мрамораста зечја лобода (Hieracium marmoreum), жути месечник (Achillea clypeolata), камењарски каранфил (Dianthus petraeus), ендемични звончић (Campanula crassipes), жућкасти пуцавац (Silene flaveсcens), камењарска жуменица (Alyссum petraeum), елегантна ајчица (Coronilla elegans), тврда шашика (Seсleria rigida), банатска птичја трава (Ceraсtium banaticum), китаибелов чубар познатији као ртањски чај (Satureia kitaibeli), пурпурноцветни различак (Centaurea atropurpurea), српска вијошница (Parietaria serbica), копљолисни српац (Jurinea subhastata). Већину ових биљака пронашао је Јосиф Панчић и чине најинтересантнији део флоре Националног парка.

У овим очуваним стаништима посебно се издваја животињски свет кичмењака. Сисари су заступљени са педесетак врста, међу којима се као природне реткости или угрожене врсте могу издвојити: рис (Lynx lynx), дивља мачка (Felix sylvestris), вук (Canis lupus), шакал (Canis aureus), видра (Lutra lutra), веверица (Sciurus vulgaris), лисица (Vulpes vulpes), куна белица (Martes foina), куна златица (Martes martes), јазавац (Meles meles), дивокоза (Rupicapra rupicapra), јелен (Cervus elaphus), срна (Capreolus capreolus) и др. Најбогатија је фауна птица која броји близу 200 врста. Због разноврсности орнитофауне и присуства ретких, угрожених врста птица, подручје Националног парка Ђ. је укључено у листу значајних подручја за птице -- IBA подручја (Important Birds Areas). У посебно значајне врсте птица за Ђ. спадају: мали корморан (Phalacrocorax pygmaeus), орао кликтавац (Aquila pomarina), патуљасти орао (Hieraeetus pennatus), белорепан (Haliaeetus albicilla), сури орао (Aquila chryсaetos), сиви соко (Falco pereginus), прдавац (Crex crex), црна рода (Ciconia nigra), буљина (Bubo bubo), уралска сова (Strix uralensis), ћук (Otus scops), бела чиопа (Apus melba), даурска ласта (Hirundo daurica). Природни екосистеми Ђ. са очуваним, изворним диверзитетом састављени су од савршених адаптивних типова и истовремено су структурно и функционално најефикаснији и најекономичнији системи природе. У том смислу, очувана биолошка разноврсност природних екосистема овог Националног парка има глобални значај и представља врхунски услов опстанка човека и цивилизације уопште. Ђ. су „врата" између два важна културна и економска дела Европе, између доњег и средњег Подунавља. Ђ. је одувек био природно стратешко место огромног значаја, и у рату и у миру, и зато дуж њега постоји велик број историјских споменика.

В. В. Исајев; М. Голубовић

Природне одлике пре изградње акумулације. Истраживање природних одлика подручја Ђ. и Ђердапске клисуре је започето врло рано. Јосиф Панчић је у другој половини XIX в. овој области посветио посебну пажњу, а већа и свеобухватнија истраживања организована су због планиране изградње хидроелектране, тј. планиране измене еколошких услова након потапања и стварања акумулације. Обимна природословна истраживања, посебно десне обале Дунава од Голупца до Караташа, започета су 1965, а у раду је учествовало 18 научних и стручних сарадника, 4 конзерватора и прeпаратора-лабораната. Радовима су руководили Живомир Васић, директор Природњачког музеја, Војислав Мишић, виши научни сарадник Института за биолошка истраживања, и Душан Чолић, директор Републичког завода за заштиту природе. Истраживања су обухватила васкуларну флору, вегетацију, копнену и водену фауну, спелеолошку фауну, геолошке и педолошке карактеристике приобаља и околних планинских висова, а настављена су и после изградње ХЕ Ђ. Анализу географског положаја, геолошке подлоге и климатских услова извршили су В. Мишић (1967), Д. Дукић (1968) и остали.

Ђердапско подручје припада јужно-карпатском планинском систему, а Ђердапска клисура је најдужа клисура пробојница Европе настала у области где Дунав пресеца део јужног карпатског планинског ланца који одваја Панонску и Влашку низију. То је у ствари систем повезаних клисура и котлина изломљеног облика где се смењују четири мање клисуре и три котлине у дужини од скоро 100 км, Голубачка клисура, Љупковска котлина, клисура Госпођин вир, Доњомилановачка котлина, клисура Велики и Мали казан, Оршавска котлина, Сипска клисура. Дунав је у тој области био препун брзака, успора и вирова, а на проширеним местима је био плитак и наноси су образовали плаже, спрудове и острва. На овом подручју многобројне су и клисурасте и кањонске долине притока Дунава, које се сливају са падина Северног Кучаја, Малог Крша, Дели Јована и Мироча: Туманска река, Брњичка река, Добрањска река, Бољетинска река, Поречка река са својим притокама Шашком и Црнајком и остале.

Геолошка подлога Ђ. је разноврсна, чине је кристаласти шкриљци, пешчари, метаморфне и еруптивне стене, кречњачке стене које нарочито доминирају у клисурама и кањонима образујући висове Великог и Малог Штрпца који се уздижу над Дунавом. Посебну пажњу привлачи разноврсност крашких облика рељефа, многе пећине, вртаче, шкрапе, јаме, сипари, увале и прерасти. Део њих је потопљен акумулацијом.

Правац пружања Ђердапске клисуре, њен изломљени облик и велика водена маса Дунава модификовали су климу ове области, успоравајући јаке и хладне ветрове. Ветар кошава карактеристичан за источну Србију у самој клисури се готово и не осећа. Велика водена маса акумулирала је топлоту зими и била расхладни фактор лети, повећавала влажност ваздуха, а високи кречњачки масиви окренути северу лети су додатно штитили од директног сунчевог зрачења. Према подацима из метеоролошких станица у Великом Градишту (1949--1960) и Голупцу (1925--1960) Ђердапско подручје се одликовало релативно благим и сувим зимама, брзим прелазом из зиме у пролеће са обилнијим падавинама које су достизале максимум у мају. Прелаз између пролећа и лета је био постепен, минимум падавина је у септембру, а прелаз из јесени у зиму је био изразитији, када су се релативна влажност и падавине нагло повећавале. Због недостатка ветра и велике влажности магла је била честа појава током целе године. Ови фактори, појачани северно и северозападно експонираним странама Ђердапске клисуре, утицали су на образовање њене микро и мезоклиме са знатно ублаженим екстремима у односу на околину, чиме се може објаснити њен рефугијални карактер.

Велика геоморфолошка разноврсност, биогеографски положај (на граници између средњоевропског, макаронезијско-медитеранског и понтско-јужносибирског региона), посебно правац пружања комплекса долина и клисура Ђ. исток--запад, с истакнутом експозицијом према северу, допринели су очувању различитих животних заједница. Повлачећи се пред леденим добима многе биљне врсте су нашле прибежиште у Ђердапској клисури тако да ова област представља својеврсни рефугијум терцијарних реликата, ретких врста и биљних заједница. Још је Ј. Панчић током својих путовања забележио многе врсте како дендрофлоре тако и ендемичне или ретке зељасте биљке које с јужних Карпата доспевају до планина североисточне Србије и обратно. Панчић је због тога означио део Србије од Ђ. до Сврљишких планина као регион флоре Јужних Карпата, при чему највећи број врста биљака заједничких са јужним Карпатима расте у Ђ. и североисточној Србији. Такве врсте су нпр. Campanula crassipes, Ferula heuffelii, Erysimum commatum, Seseli gracile, Centaurea triniifolia, Centarurea calocephala Cephalaria laevigata и др. Током истраживања спроведених поводом изградње хидроелектране утврђене су ретке и реликтне животне заједнице значајне не само за Србију, него и за Балканско полуострво и Европу. Ове заједнице заузимају различита станишта и еколошки и флористички се разликују, али су сложене структуре и у свом саставу имају многобројне реликтне врсте, представљајући исходне заједнице већине шумских заједница савременог типа Балканског полуострва у којима лежи кључ порекла и сукцесије шумске вегетације овог дела Европе. На првом месту то су шумске заједнице пoлидоминантног типа, као и шибљаци јоргована. Посебно су значајне реликтне врсте као што је тиса која расте на стенама Великог и Малог Казана, мечја леска (Corylus colurna) која је градитељ шумских заједница са питомим орахом и буквом Juglandeto-colurneto-Fagetum mixtu, мешовитих шума с неколико врста храстова Quercetum frainetto-cerridis mixtum, мешовите шуме букве и беле липе са костриком Fagetum montanum tilietosum aculeatetosum, заједнице копривића и питомог ораха Celto-Juglandetum и др. Значајан облик вегетације у Ђ., посебно на стрмим кречњачким обронцима, су шибљаци јоргована (Syringa vulgaris) у којима значајну улогу имају и термофилне и медитеранске врсте као што су: маклен (Acer mospessulanum), белограбић (Carpinus orientalis), руј (Cotinus coggigria), жутиловка (Coronella emerus), црни јасен (Fraxinus ornus) и магрива (Prunus mahaleb).

Најужу зону приобалне вегетације поред Дунава пре потапања нису сачињавале само поплавне шуме врба и топола него и високе мешовите шуме. На алувијалним равнима образовали су се тршћаци, а на њиховим ободима обично мочварне ливаде са многобројним врстама оштрица (Carex), а затим и мезофилне ливаде. На релативно малом приобалном простору у дужини од 100 км забележено је око 1.000 врста биљака, а неке асоцијације су имале и преко 150 биљних врста.

Ихтиофауна Ђ. пре изградње ХЕ Ђ. била је богата највећим бројем врста дунавског слива. Део између Короњинија, Голупца и Оршаве-Текије био је најповољније станиште за миграторне црноморске и егејске јесетарске врсте као што су морунa (Huso huso), сим (Acipenser nudiventris), дунавска јесетра (A. gueldenstaedti) и паструга (A. stellatus). Изградњом обе бране миграторни пут ових врста је пресечен, тако да се данас више не могу наћи у Дунаву. Деоница Дунава у Ђ. била је позната по улову кечига (Acipenser ruthenus), али је њихова бројност опала због таложења у акумулацијама.

Током системских истраживања 1965. утврђено је да су плавну зону Дунава, брдске и планинске стране окренуте ка Дунаву и сливове речица и потока који се уливају у Дунав насељавале многобројне врсте мекушаца као што су: велики рогати пуж (Planorbis cornea), шарени пуж (Zebrina detrita), пуж враташ (Pomatias rivulare), виноградарски пуж (Helix pomatia), полуголи пуж (Daudebardia rufa), врсте пужева из родова Theodoxus, Helicella, Helicogona, Copaea и слатководних шкољки Anodonta и Unio.

Такође су биле заступљене многобројне врсте инсеката из група водених цветова Ephemeroptera, вилинских коњица Odonata, правокрилаца Orthoptera, биљних ваши и цврчака Homoptera, стеница Heteroptera, тврдокрилаца Coleoptera, лептира Lepidoptera, мува Diptera, опнокрилаца Hymenoptera и фамилија стонога: Polydesmidae (Polydesmus, Brachydesmus), Julidae (Blaniulus, Julus, Aphelbechia), Lithobidae (Lithobius), Scolopendrida (Scolopendra, Cryptops), Scutigeridae (Scutigera), Geophilidae (Goophilus), Scolioplanes, Dignathodon). Посебна пажња посвећена је истраживању Orthoptera и у периоду 1964--1968. забележене су 83 врсте на 40 различитих станишта. Том приликом, између осталог, откривена је нова врста за фауну Србије скакавац Omocestus minutus, а забележене су ретке врсте као што су Pholidoptera frivaldskyi, Pholidoptera littoralis, Tetrix bolivari и утврђено је присуство ендемичне врсте скакавца Zeuneriana amplipennis у мочварном подручју алувијалне равни Дунава у Текијској котлини. Ово станиште је еутрофна тресава и представља реликтно станиште ове врсте.

У околини Доњег Милановца, Гребена, Бољетинске реке, Штрпца, Текије и Сипа забележени су водоземци шарени даждевњак (Salamandra maculosa), гаталинкa Hyla arborea и жаба из породице Ranidae. Од гмизаваца забележени су: шумска корњача (Testudo hermanni), кратконоги гуштер (Ablepharus kitaibelii), шумски гуштер (Darevskia praticola), зидни гуштер (Lacerta muralis), зелембаћ (Lacerta viridis), слепић (Anguis fragilis); од змија поскок (Vipera ammodyztes), степски смук (Dolichophis caspius), белоушка (Tropiodonotus natrix).

Птице гнездарице Ђ. највећим делом припадају средњоевропском типу орнитофауне који обухвата листопадне шумске биоме. Скоро највећи део орнитофауне која се среће у листопадним шумама Србије гнезди се у Ђ. Од ређих представника гнезде се орао змијар (Circaetus gallicus), орао кликташ (Aquila pomarina), патуљасти орао (Hieraaetus pennatus), уралска сова (Strix uralensis), црна рода (Ciconia nigra), голуб дупљаш (Columba oenas), планински детлић (Dendrocopos leucotos), црна жуна (Dryobates martius), док се на стенама гнезди сури орао (Aquila chrysaetos), сиви соко (Falco peregrinus), буљина (Bubo bubo) и бела чиопа (Tachymarptis melba). За време зиме на Дунаву, посебно у широким котлинама (Љупковска и Доњомилановачка са Поречком реком), зимује велик број птица водених станишта.

Фауна сисара је богата и такође је карактеришу шумски представници широког распрострањења. Од ређих представника међу месоједима су рис (Lynx lynx), видра (Lutra lutra) и шарени твор (Vormella peregusna), док је сури медвед (Ursus arctos), који је некада живео у Ђ., истребљен, али у последње време има наговештаја да поново насељава овај национални парк. На стрмим литицама Штрпца и Великог и Малог Казана живи дивокоза (Rupicapra rupicapra) која је на Ђ. интродукована и добро се прилагодила, тако да данас крдо броји преко 100 примерака. Ђ. обилује пећинама и поткапинама које су станиште већег броја слепих мишева.

Због изузетно велике природне вредности, ретких и очуваних екосистема, изворних и ретких елемената флоре и фауне, предложене су заштита и конзервација истраживаног подручја с одговарајућим степеном заштите. После изградње хидроелектране, 1974. подручје Ђ. је стављено под заштиту као Национални парк Ђ.

Ј. Николић Антонијевић

Археологија. Ђердап I. Средином 50-их година XX в., са првим сигурним наговештајима да ће се на Дунаву код Сипа поред Кладова градити хидроцентрала, Археолошки институт у Београду, тада централна научна археолошка установа у Републици Србији, предузео је кораке да се испита десна обала Дунава која ће бити потопљена и у том смислу организовао многобројна рекогносцирања терена. Следећи припремне радове на брани, 1964. образована је Републичка комисија за научна истраживања и заштиту споменика културе и природе у Ђ. на чијем је челу био директор Народног музеја у Београду Лазар Трифуновић. Како је проблематика била комплексна, у оквиру ове комисије су формиране четири поткомисије: за археолошка истраживања, за премештање споменика културе, за етнографска истраживања и за природњачка истраживања. Исте године Археолошком институту је било поверено руковођење археолошким радовима што он с обзиром на обимност подухвата и на више десетина праисторијских, античких и средњовековних локалитета које је требало испитати није могао са својим људством да обави, па је укључио у многобројне екипе археологе из других установа, са Филозофског факултета у Београду, Народног музеја и других музеја у Србији. Ископавања овог до сада највећег археолошког подухвата у Србији и у то време највећег археолошког терена у Европи трајала су од 1965. до 1970, а открила су велик број нових локалитета и дала допунске податке о раније познатим античким и средњовековним тврђавама и градовима на Дунаву. Између осталог откривен је и Лепенски Вир који је преко ноћи стекао светску славу.

Р. Васић

Праисторијска налазишта. Археолошка истраживања у Ђ. променила су дотадашњу слику о праисторији доњег Подунавља. Остаци праисторијских култура ту откривени сведоче о интензивном насељавању области већ од мезолита. Станишта и некрополе из свих праисторијских периода откривени су на 18 локалитета, док праисторијски налази без контекста, на многим античким и средњовековним локалитетима, сведоче о ранијем настањивању на местима где су се у историјским временима дизала утврђења и насеља. Мезолитска насеља и некрополе (9500--6300. п.н.е.) откривени су на неколико налазишта. На њима се развијала култура Лепенског Вира у основи ловачко-сакупљачка. Најбоље је истражен епонимни локалитет Лепенски Вир на којем су откривене куће трапезоидног облика, гробови, предмети за свакодневну употребу, као и камена пластика јединствена у праисторији европског континента.

Живот се у тим насељима наставља, без прекида, и током раног и средњег неолита (до 5500. п.н.е.) када се у Ђ. одомаћила старчевачка култура. Након њеног гашења обале Дунава дуго нису биле насељене. Из времена раног енеолита потиче само један гроб Салкуца (Salcuţa) културе на Лепенском Виру. Насељавање почиње тек крајем енеолита и посведочено је скромним хоризонтом Костолац--Коцофени (Coţofeni) групе.

Ретки налази ватинске културе сведоче о насељавању Ђ. тек од средњег бронзаног доба. Период касног бронзаног и раног гвозденог доба знатно је боље заступљен. У касном бронзаном добу постојало је више скромних сеоских насеља, Крна (Cȋrna) и Грла Маре (Gȋrla Mare), у којима су живели носиоци дубовачко-жутобрдске културе. На њима преовлађују инкрустована керамика и пластика, али је честа и црна канелована керамика која се везује за Гава групу. Откривен је и известан број бронзаних предмета и калупа за њихову израду. У оквиру овог периода треба истаћи и налаз неколико остава металних предмета од којих су најзначајније оне из Тополнице и Бољетина које се датују у почетак прелазног периода из бронзаног у гвоздено доба (Br D -- Ha A1).

Старије гвоздено доба са Басараби керамиком датованом у VIII--VII в. п.н.е. констатовано је на неколико налазишта. Трагови млађег гвозденог доба откривени су на локалитету Острово код Великог Градишта, а за овај период могуће је везати и сухозид нађен у Пецкој Бари.

Д. Антоновић

Откривање специфичног и изузетно значајног праисторијског насеља на локалитету Лепенски Вир још током истраживачких радова наметнуло је питање његове заштите и презентације. Комисија за спасавање Лепенског Вира формирана је 1968. и донета је одлука да се градитељски фундус пресели на изабрану природну зараван 100 м северозападно од првобитног положаја насеља, на плато виши за око 30 м од првобитног. За избор нове локације били су пресудни сличан топографски и морфолошки састав и могућност да се испоштује првобитни однос објеката. Метод преношења објеката требало је у највећој мери да осигура и њихову аутентичност. Коришћене су две методе преношења материјалних остатака кућа. Прва је била одвајање објеката или бар њихових централних делова са свим конструкционим елементима и делом подлоге исецањем и премештањем на нову локацију. Други метод се састојао у вађењу фрагмената пода, без подлоге, и свих елемената конструкције засебно, а затим реконструисањем пренесених делова. Друга метода била је прихватљивија за потребе археолошких истраживања старијих слојева насеља. Обе методе биле су детаљно документоване пре и после преношења, а начињена је и макета постојећег стања локалитета. Исецање и премештање објеката у целости са подлогом поверено је предузећу „Венчац" из Аранђеловца које је већ имало искуства у измештању Трајанове табле. Предвиђено је одвајање читавих површина кућа са њиховим периферним деловима и дебљином подлоге 0,7--1 м, али је због великих тежина исечака кућа смањена дебљина подлоге -- на 0,75 м, али и периферне површине. Ови делови подизани су ручно, парцијалном методом и уклапани накнадно. Испод подлоге постављене су железне цеви као нека врста серклажа, а затим превучени на нови положај. Овакав метод омогућавао је да се у будућности применом недеструктивних метода истраже супструкције подова објеката. Друга метода подразумевала је припрему која се састојала у посебној заштити објеката инјектирањем многобројних пукотина у подовима, лепљењем газе, а затим обележавањем и исецањем делова. По утврђеној методологији делови кућа су преношени и састављани на припремљеним подлогама на новој локацији. Коришћењем обеју метода пресељено је укупно 33 објеката, 12 делова кућа, 49 огњишта у целости, седам делова огњишта и девет објеката оштећених у поплави 1969. Укупна површина подова износила је 362 м^2^. Пројекат заштите и презентације израђен је у Републичком заводу за заштиту споменика културе. Радовима на преношењу кућа Лепенског Вира руководили су Милка Чанак Медић, архитекта-конзерватор Републичког завода за заштиту споменика културе, и Милорад Медић, шеф рестаураторског одељења у Народном музеју. Радови су започети 1969. и трајали су интензивно од 1970. до 1973. Били су финансирани из Савезног фонда за научне делатности СФРЈ. Пројектом пресељења била је предвиђена и изградња заштитне мрежасте конструкције, аутора архитекте Оскара Храбовског с Архитектонског факултета, затим заштита пејзажа, изградња прилазних комуникација и други пратећи садржаји. Услед недостатка новчаних средстава, неки од наведених радова били су изведени парцијално, а над пресељеним кућама Лепенског Вира постављена је привремена заштита у виду ниског дрвеног крова. После више неуспешних конкурса и предлога за трајну заштиту и презентацију, 2010. изведена је савремена конструкција према пројекту архитеката Марије Радан Јовин и Синише Темеринског.

Г. Милошевић Јевтић

Античка налазишта. Истражена у оквиру пројекта заштитних археолошких ископавања Ђ. I припадају римском периоду. То су утврђења и куле-стражаре, пристаништа, цивилна насеља и инфраструктура -- путеви, мостови и канали, који заједно чине систем границе Римског царства, limes на овом делу Дунава. Истраживана су римска налазишта угрожена од потапања услед стварања акумулације ХЕ Ђ. I, на десној обали Дунава и на речним адама, од Рама до Караташа. На овом потесу констатована су 23 римска налазишта, која су истражена у мањој или већој мери. Значајно је напоменути да је савремена методологија археолошких истраживања римских утврђења крајем 60-их година XX в. још била у повоју, тако да су многи подаци изгубљени услед недовољно стручних ископавања. Такође, фокус истраживања је био на утврђењима, док су насеља и некрополе формиране поред тврђава, углавном, остали неистражени. С обзиром на чињеницу да је већина ових локалитета потопљена подизањем нивоа Дунава, односно стварањем акумулације хидроелектране, многи археолошки подаци су заувек изгубљени.

Најзначајнија римска налазишта истражена у Ђ. I су велики кастели, као што су Novae--Чезава, Taliata -- Доњи Милановац, Smorna--Бољетин и Transdierna--Текија. Сва ова утврђења имају четвороугаону основу, страна дугих 120--160 м, оријентисана странама или угловима према странама света. На сваком од четири бедема је по једна капија, брањена паром кула, а по једна кула се налази и на сваком углу утврђења. На бедемима је било још кула, тако да је код већих кастела њихов број достизао и до 20. Ова велика утврђења су имала сличан план унутрашњости: у центру се налазила зграда команде (praetorium, principia), окружена другим јавним грађевинама, као што су капеле посвећене разним божанствима, јавно купатило (thermae, balneum), болнички комплекс (valetudinarium) и разна складишта, док су највећи део простора заузимале војничке бараке. Две улице, које су се секле под правим углом, биле су главне комуникације у утврђењу: улица cardo је спајала северну и јужну капију, а decumanus источну и западну. Дуж ових улица пружао се портик са стубовима, између којих су се сместиле tabernae, низ продавница различите робе и хране и малих занатских радионица. Ова утврђења су настала још у I в. н.е., у време формирања лимеса на Дунаву, и трајала су до краја VI или првих деценија VII в., када су дефинитивно уништена у инвазији Авара и Словена на територију Царства. Током пола миленијума, утврђења су доживела низ сукцесивних промена, које се огледају у различитим грађевинским фазама и хоризонтима живота. Најзначајније фазе градње и обнове утврђења у Ђ. су биле у време царева Августа, Тиберија и Домицијана у I в., за владавине цара Трајана, почетком II в., када су подигнути кастели од камена, у време династије Севера, крајем II -- почетком III в., у време владавине цара Диоклецијана и Прве тетрархије, крајем III и почетком IV в., за владавине Валентинијана и Валенса, у последњој трећини III в., у време Теодосија I, крајем IV в. После пада лимеса пред инвазијом Атилиних Хуна у Доње Подунавље 441--443, утврђења у Ђ. су напуштена све до обнове у време источноримских царева Анастазија, Јустина и Јустинијана, у периоду од краја V до средине VI в. Тада су подигнута и нека нова утврђења, што је потврђено истраживањима, као што су Салдум, Босман, Campsa--Равна, Мало Голубиње и Хајдучка Воденица, за која је карактеристична четвороугаона основа мањих димензија, са кружним кулама на угловима и капијом на једном бедему. Овај тип утврђења се назива квадрибургијум (quadriburgium). Утврђење на локалитету Босман је сасвим јединствено, јер има основу у облику једностраничног троугла, са по једном кружном кулом на угловима. Осим утврђења, на ушћу Поречке реке истражени су пристаниште и логистички центар за снабдевање војске са складиштима, који је функционисао у периоду II--IV в. Такође, констатовано је постојање пристаништа уз утврђења на Хајдучкој Воденици и у Текији. Римски пут, који је повезивао утврђења у Ђ., просечен је у готово вертикалној стени десне обале клисуре. О градњи овог пута сведоче натписи уклесани у стену изнад пута из времена царева Тиберија, Клаудија, Домицијана и Трајана, што сведочи о његовом настанку током I и почетком II в. Касније, овај, конструктивно захтеван, део пута дуж Дунава више пута је обнављан. Занимљиво је поменути да је археолошком проспекцијом потврђено и постојање канала који је ископан од Трансдијерне (Текија) до локације старог Сипа. Овај канал је служио да заобиђе Ђ. брзаке и вирове (cataractae), а био је дуг 3,5 км и широк 57 м. Приликом археолошких ископавања у Ђ. I пронађен је и велик број покретних налаза, који се чувају у Народном музеју у Београду и Музеју Ђ. у Кладову.

С. Петковић

За потребе изградње Хидроенергетског система Ђ. I изведена су и многобројна истраживања и заштитни радови на простору дунавског тока од Смедерева до Кладова. Подизање нивоа Дунава и потапање приобалног дела реке отворила су и многа питања у вези са заштитом и могућом презентацијом природних и културних добара. Једна од примењених метода односила се и на премештање Трајанове табле и дела римског пута. Табла је означавала пробијање и изградњу војног пута via militaris кроз клисуру на Трајановом походу ка Дакији почетком II в. Римски пут и табла, уклесани у стенски масив, представљају изузетно вредан споменик о значајним градитељским подухватима и инжeњерским техникама римске војске. Због тога је одлучено да се један сегмент тог градитељског опуса сачува и презентује. Реализација заштите и израде пројектне документације поверена је Републичком заводу за заштиту споменика културе. При Заводу је оформљена Комисија којој су били представљени различити предлози заштите. Два решења су се издвојила као могућа и изводљива. Први предлог је подразумевао формирање лучне армирано бетонске бране око Табле и пута. Споменик би остао in situ, а спиралним степеништем би се омогућио прилаз и сагледавање табле. Комисија се, међутим, определила за други предлог који се односио на исецање и подизање каменог блока са Трајановом таблом и делом римског пута. Трајанова табла и део римског пута измештени су на новоизграђени плато изнад огледала новог акумулиционог језера. Основни концепт приликом измештања споменика био је избор новог места које не би требало да се разликује од првобитног. Пројектна документација садржала је инжињерско-геолошка истраживања, затим стереоскопска аерофото снимања и пројекат засецања и премештања каменог блока. Ужи стручни савет су чинили Милорад Димитријевић, главни пројектант, Милосав Јањић, геолог-петролог, Добросав Ст. Павловић, конзерватор и представник инвеститора, и Н. Вељковић, конструктор и представник извођача. Исецање блока тежине 300 т извело је предузеће „Венчац" из Аранђеловца. У подизању блока на висину већу за 21,5 м од првобитне учествовала је и „Мостоградња" из Београда, чији су инжењери већ имали искуства у премештању неколико гробница фараона, приликом изградње бране Асуан у Египту. Посао је био веома деликатан јер је утврђено да постоји систем пукотина у стенској маси и на Табли, посебно на њеној десној страни. Услед тога одстрањени су знатни делови стене око саме Табле. Стена је исецана механички, а поједини делови су уклоњени и уз помоћ експлозива, али тако да не угрозе стабилност стене на којој се непосредно налазио споменик. Пре почетка радова узет је отисак Трајанове табле, а цео блок са натписом заштићен је облицама, међусобно повезаним и анкерованим за стену. Припремни радови почели су у септембру 1967. и завршени у мају 1969. За подизање блока коришћена је хидраулична преса. Блок је подизан у просеку 1 м на дан, целокупно измештање трајало је око 45 дана и завршено је 1969. Због недостатака новчаних средстава неопходно осигурање и уклапање измештеног блока у условима нове средине делимично је изведено тек 1977, али пројекат укупне презентације није ни данас у потпуности реализован. Сагледавање Трајанове табле могуће је само са Дунава и то с одређене дистанце и у присуству службеног лица.

Г. Милошевић Јевтић

Средњовековна налазишта. У односу на целокупне резултате археолошких истраживања на Ђ., налазишта из раздобља средњег века проучена су у релативно малом обиму, што је резултат њихове слабе очуваности и неповољних услова истраживања. На подручју омеђеном првом етапом пројекта, између Старе Паланке и Сипа, на 11 налазишта добијени су резултати из домена средњовековне насеобинске археологије. Различита хронологија насеља и некропола, али и континуитет насељавања на већини места, омогућили су праћење низа појава у вези са становањем, сахрањивањем, материјалном и духовном културом становника Подунавља, с особеностима које прате поједине насеобинске хоризонте. За раније средњовековно раздобље, између IX и XII в., нарочито се истичу сазнања до којих се дошло детаљним ископавањима насеља у Доњем Милановцу, Бољетину, Равни и Чезави, док су за познија столећа, од XIII до XV в., значајни резултати постигнути истраживањима, пре свих, Поречке реке и Хајдучке Воденице. Насеља су заснивана на рушевинама античких и рановизантијских утврђења, док је сахрањивање вршено око и унутар затечених сакралних објеката, базилика. Изузетак представља насеље са некрополом у Рибници које је подигнуто у долини на десној обали Рибничког потока. Стамбене јединице претежно су у виду полуукопаних земуница са калотастим хлебним пећима, док се надземна станишта подижу знатно ређе. Поред земуница, свакодневицу у насељима, духовни и културни живот становника илуструју разноврсни предмети материјалне културе, највише керамичко посуђе, али и оставе накита и алата. Гробови су укопавани у правилним редовима, оријентисани правцем запад--исток. Скроман гробни инвентар чинили су комади накита, наушнице, наруквице и прстење, те предмети приватне побожности, претежно крстови привесци.

Међу налазиштима истраженим у оквиру пројекта Ђ. I издваја се средњовековни утврђени град Голубац, један од најбоље сачуваних примера касносредњовековне фортификације на подручју Србије. Истраживања Голубачког града тада су била ограничена на приобални простор утврђења, који је био најугроженији изградњом хидроелектране.

В. Бикић

Ђердап II. Крајем 60-их година XX в., пред завршетак радова на Ђ. I, почели су преговори о изградњи нове хидроцентрале на Дунаву код Кусјака у близини Неготина, па је у том смислу Археолошки институт октобра 1971. организовао рекогносцирања десне обале Дунава од Кладова до Прахова, која су опет открила велик број нових локалитета. Изградња хидроцентрале се, из различитих разлога, одужила, тако да су систематска археолошка ископавања почела тек 1979. и трајала до 1984. На челу археолошких истраживања налазила се Републичка комисија за заштиту културног наслеђа и природе у оквиру пројекта Ђ. II, у којој су археолошким истраживањима руководили Милутин Гарашанин и Владимир Кондић, тада директор Народног музеја у Београду. Због обимности и сложености посла, овога пута Институт није био једина археолошка установа која је реализовала пројекат, него је читав терен подељен у три сектора, при чему је Народни музеј у Београду био задужен за горњи део сегмента обале Дунава, предвиђене за заштитна истраживања -- од Трајановог моста до ушћа Јакомирског потока, Археолошки институт за средњи део -- од ушћа Јакомирског потока до ушћа Слатинске реке, а Археолошко одељење ФФ у Београду за доњи део -- од Слатинске реке до Прахова. Ова заштитна археолошка ископавања, тзв. Ђ. II, по обиму равна првим (Ђ. I), открила су, такође, велик број нових локалитета из праисторије, антике и средњег века мада ниједан није доживео славу Лепенског Вира.

Р. Васић

Праисторијска налазишта. Трагови праисторијских култура, од мезолита до касног гвозденог доба, откривени су на 20 налазишта. Најчешће су то вишеслојни локалитети што указује на континуитет живота, нарочито видљив од бронзаног доба. Остаци привремених мезолитских станишта откривени су у Велесници и на ушћу Слатинске реке, док су у Кули код Михајловца постојали дуготрајно насеље и гробови културе Лепенског Вира. На истим местима на којима су боравили људи у мезолиту, током раног неолита су се развила већа насеља старчевачке културе. Богат и разноврстан покретни материјал, нарочито у Велесници, указује да су то била сеоска насеља по којима се види да је област Ђ. II била погодна за развој пољопривредних заједница, знатно више од Ђ. I. Без обзира на те повољне природне услове, настањивање ове области слаби током касног неолита. Једино насеље винчанске културе у целој области откривено је у Збрадили код Корбова. Керамика, оруђе и предмети култа нађени на том налазишту показују локалне одлике олтенијске варијанте винчанске кутлуре. Као и у Ђ. I и овде после неолита нема трагова већег насељавања све до касног енеолита. Налази керамике Салкуца--Бубањ--Криводол и Чернавода III култура, као и једног гроба из истог периода на локалитету Брзи Прун у Грабовици сведоче о повременим и краткотрајним стаништима људи током раног и средњег енеолита. Нешто је више трагова расутих насеља Костолац--Коцофени културне групе која су уништена настањивањем у бронзаном добу. Носиоци каснобронзанодобних култура Дубовац -- Жуто Брдо и Грла Маре настањивали су се на истим местима на којима су била насеља у ранијим праисторијским епохама. Ту ће се живот наставити до краја праисторије, а затим и током римског доба и средњег века. Рано гвоздено доба је најбоље заступљен период у Ђ. уопште. Крај бронзаног и почетак раног гвозденог доба обележен је продором носилаца Басараби и Гава култура. На обалама Дунава откривена су многобројна насеља и некрополе из тог периода. Током касног гвозденог доба, до продора Римљана, у области Ђ. II су обитавали Дачани, а растурени остаци њихових насеља откривени су на неколико места. Трагови Скордиска откривени су само на Ајмани.

Д. Антоновић

Античка налазишта. Поучени искуствима из пројекта заштитних археолошких истраживања Ђ. I, стручњаци и институције су припремили стратегију и методологију ископавања античких локалитета у оквиру пројекта Ђ. II, која је укључивала и законом прописану документацију археолошких ископавања, као и интердисциплинарни приступ истраживањима. Истраживани су римски локалитети који су били угрожени подизањем нивоа Дунава услед стварања акумулације ХЕ Ђ. II, на десној обали реке, од Караташа до Прахова. На овом делу Дунава констатовано је 27 римских налазишта, која су истражена у мањој или већој мери. Треба истаћи да су истраживања појединих локалитета, који нису потопљени, настављена са прекидима до данас. Као и на сегменту римског лимеса истраженог у оквиру пројекта Ђ. I, треба поменути велике кастеле, који су функционисали од I до краја VI и почетка VII в., као што су Diana -- Караташ, Pontes -- Трајанов мост и Egeta -- Брза Паланка. Треба истаћи да је свако од ових утврђења имало специфичну функцију. Дијана је штитила излаз из Ђердапске клисуре и сипски канал, имала је пристаниште и била је царински пункт и занатско-трговински центар. Понтес је, заједно са утврђењем на левој обали Дробетом (Drobeta), штитио Трајанов мост, који је још у античко време био сматран једним од светских чуда. Мост је имао 20 зиданих стубова, који су носили дрвену конструкцију изнад реке, а на његова оба краја налазила су се још по два стуба на копну, који су носили приступне рампе. Пружао се у правцу север--југ с одступањем од 8^о^. Растојања између стубова износила су у просеку око 55 м, тако да је дужина моста изнад Дунава била 1.069,8 м, а укупна дужина 1.130 м, што га је чинило најдужим мостом на свету готово читав миленијум. Ширина моста била је 14,5 м. Егета, са системом фортификација, пристаништем и урбаним насељем, била је трговинско-занатски центар, који се налазио на почетку комуникације која је спајала дунавски лимес са залеђем, односно с унутрашњом територијом римске провинције Горње Мезије. Овај пут, који је водио до великог утврђења и урбаног насеља у Талијати, прелазио је преко планине Мироч, а контролисао га је велики кастел Gerulata на његовом врху. Велик број мањих утврђења, кула-стражара, burgus, истражен је у оквиру пројекта Ђ. II, као што су локалитети Ртково, Вајуга, Љубичевац, Михајловац--Блато, Михајловац -- Moara Vagei (румунски Стара Воденица) и Борђеј. Ова утврђења су подигнута у време тетрархије или за владавине Константина Великог, односно крајем III и током прве трећине IV в. Крајем V и у првој половини VI в. многа мала утврђења су обновљена тако што су око поменутих кула из IV в. подизани квадрибургијуми, утврђења четвороугаоне основе с кружним кулама на угловима. Међу њима се истиче кастел у Милутиновцу из VI в, који нема ранију фазу градње из римског периода, али је у темељима северног угла утврђења откривена велика, старија грађевина из I в. п.н.е. -- I н.е., правоугаоне основе, оријентисана дужим странама северозапад--југоисток, димензија 30,80 х 12,90 м. Ова зграда са темељом од облутака везаних глином имала је горњу конструкцију од дрвета и/или набоја.

Пред крај заштитних истраживања у оквиру Ђ. II, у Кусјаку код Прахова, откривено је римско пристаниште из II--IV в., које се урушило још у античко доба услед неке природне катастрофе, земљотреса или поплаве, која је изазвала ерозију обале Дунава и клизиште. Наиме, читаво пристаниште се урушило у корито Дунава, преко два брода, која су се очувала у води и муљу. Поменути бродови, као и архитектонски делови пристаништа, стубови, архитравне греде и сл., чувају се у Музеју Крајине у Неготину. Велик број археолошких налаза откривен је у овим истраживањима, а чува се у Народном музеју у Београду, Музеју Ђ. у Кладову и Музеју Крајине у Неготину. Утврђење Дијана се и даље истражује, а већим делом су извршени конзерваторско-рестаураторски радови на бедемима, кулама и грађевинама. Слична ситуација је и с утврђењем Понтес, с тим што су археолошка истраживања прекинута 1991. Међутим, два копнена стуба Трајановог моста и први у кориту Дунава, рестаурирани су и презентовани. Још једна тврђава на локалитету Михајловац -- Moara Vagei, конзервирана је и презентована.

С. Петковић

Средњовековна налазишта. На подручју омеђеном другом етапом пројекта, између Кладова и Прахова, 12 налазишта садржало је материјалне остатке из једног или више раздобља средњег века. Резултати који су тада добијени и данас представљају важан допринос ширим истраживањима средњег века у Подунављу и на Балкану у целини. Нарочито су значајни резултати постигнути у изучавањима ранијих средњовековних столећа. За време досељавања и стабилизације Словена у Подунављу индикативни су били налази насеобинских објеката и гњетене керамике, који су откривени у Михајловцу, Љубичевцу и ушћу Слатинске реке, као и тзв. словенских фибула из Велеснице и Корбова. С обзиром на то да, сами по себи, ови налази нису довољно поуздани као етничко обележје, њихово значење се сагледава у свеобухватној анализи археолошких контекста и типолошких претходника. Остаци раносредњовековних насеља и некропола забележени су на низу налазишта, старији хоризонт (VIII и рани IX в.) у Корбову и ушћу Слатинске реке, а млађи хоризонт (IX--X в.) у Корбову, Грабовици, Велесници и Михајловцу. Поред керамичког посуђа балканско-подунавског стила, ове хоризонте у социо-културном погледу одређују налази накита, пре свих наушница и прстења. Оба ова насеобинска хоризонта потврђена су на налазишту Костол (Понтес). Са 30 стамбених објеката и четири скупна налаза насеље унутар античког утврђења Понтес и на северној падини према Дунаву, као и одговарајућим некрополама у непосредној околини, представља једно од најбоље истражених средњовековних налазишта у Подунављу.

Археолошка истраживања у оквиру пројекта Ђ. II донела су доста нових података у вези с погребним обичајима и материјалном културом становништва у раздобљу између XI и XIV в. Репрезентативне некрополе тог доба истражене су Корбову, Љубичевцу, Вајуги и Малој Врбици.

В. Бикић

Етнографија. Етнолошко проучавање Ђердапског подунавља сеже у крај ХIХ в. када су на ово подручје скренули пажњу Владимир Карић у књизи Србија -- опис земље и народа (Бг 1887) и Милан Ђ. Милићевић у делу Кнежевина Србија (Бг 1876), а потом почетком ХХ в. и Јован Цвијић у својим радовима. У раду Тихомира Ђорђевића посебнa пажњa посвећeна је етнолошким проучавањима у делу Из Србије кнеза Милоша (Бг 1924). Студија Михаила Петровића Аласа Ђердапски риболови у прошлости и садашњости објављена је у Српском етнографском зборнику 1941. Антропогеографска проучавања Ђ. објавио је Коста Јовановић у делу Неготинска Крајина и Кључ (Бг 1940), а проучавање народне музике Коста Манојловић у раду Народне мелодије источне Србије (Бг 1953). У другој половини ХХ в. спроведена су вишегодишња етнолошка истраживања Ђердапског подунавља. За потребе изградње хидроелектрана на Дунаву (Ђ. I и II), што је доводило и до потапања једног броја околних насеља, било је потребно 60-их година ХХ в. пронаћи адекватна подручја за пресељење становништва. Завод за унапређење комуналних делатности СР Србије затражио је, на основу споразума склопљеног између Југославије и Румуније, од Етнографског института (ЕИ) САНУ да етнографски и етнолошки проучи насеља поред Дунава која су у плану за потапање, те да предложи могућа нова места за измештање тих насеља, тј. делова насеља. Године 1962, прихватајући се тог задатка, ЕИ је израдио Етнолошки елаборат на 132 стране и предао Заводу 1963. У елаборату су наведени и предлози нових места за поједина насеља и то је уједно био први део организованог и систематског рада етнолога у Ђердапском подунављу. Од тада па све до 1969. рад истраживача је био финансиран од стране државе како би се добила најцеловитија етнографско/етнолошка слика o културном живом наслеђу. Стручњаци из ЕИ САНУ и Етнографског музеја у Београду, обавили су истраживања на том подручју средином 60-их и у 70-им годинама ХХ в. у време изградње хидроелектрана Ђ. I (1964) и II (1977), те су за то време представљала значајан допринос како у научном тако и практичном погледу. ЕИ је теренска истраживања обављао у периоду 1967--1969, а потом са ЕМБг 1979--1983. Крајем 1978. на препоруку Одбора Скупштине СР Србије сачињен је по други пут детаљан програм етнолошких истраживања након изградње хидроелектране Ђ. II. Програм је усвојен у току 1979. Истраживањима је координирао ЕИ САНУ. Том приликом поред истраживања у насељима на десној обали Дунава прикупљана је грађа о српском становништву у насељима на левој обали Дунава која припадају Републици Румунији.

Задаци истраживања и коначне обраде прикупљене грађе првобитно су били усмерени ка изради једне вишетомне етнолошке монографије у којој би се објединила традиционална народна култура уз праћење свих промена условљених новонасталом ситуацијом проузрокованом изградњама хидроелектрана Ђ. I и II. Монографија није објављена иако је постојао разрађен и дефинисан садржај према ауторима/истраживачима појединих тема, укупно 18 поглавља -- од антроподемографских и етнодемографских одлика, народног градитељства, културе становања, традиционалне пољопривреде, сточарства, лова, риболова, занатства, исхране, традиционалне одеће, текстилне радиности, друштвеног живота, обичаја и веровања, годишњих обичаја, посмртних и свадбених обичаја, народне медицине, народних умотворина и народне игре, народне музике, до антрополошких карактеристика становништва. Тематски обрађена грађа и резултати истраживања објављени су у зборницима ЕИ САНУ (књ. 6, 1973. и књ. 7, 1974), а потом и у Гласнику Етнографског музеја у Београду (књ. 57, 1993), те у каснијим публикацијама ових двеју институција (ГЕИ САНУ, књ. 40, Бг 1991). Коначни резултати са настављеног истраживања су објављени 1985. у радовима кустоса из ЕМБг и музеја у Зајечару, Бору и Неготину. У монографској публикацији Етноантрополошки проблеми II (Бг 1991) објављени су радови групе стручњака из Београда и Загреба под насловом „Биоантрополошка истраживања Ђердапског подунавља". Синтетизовано етнолошка проучавања Ђердапског подунавља су показала да су осетни културни обрасци и утицаји који су се укрштали на овом простору са севера, иза карпатског лука, потом, са Медитерана, предњег Истока, црноморског подручја као и из Азије. Установљено је да се сва слојевитост култура одражава у народном животу који на овом подручју континуирано тече од неолитског раздобља. Флуидност у насељавању и прегруписавање становништва одиграва се у II в. п.н.е. па све до II в. у време римских освајања ових подручја, а потом досељавањем словенских племена, придошло становништво с аутохтоним народима учествује у даљим етничким процесима. Испитивањем порекла становништва утврђено је да је реч о већинском српском становништву са влашким говором, тј. архаичним румунским с елементима словенског језика. Мањи део становника потиче са подручја Косова и Метохије, из Македоније, једног дела источне Херцеговине, југозападне Србије. Установљене су и мањинске заједнице попут Бугара, Чеха, Немаца и Италијана. Истраживањима су утврђена двојна насеља у Ђердапском подунављу. Једна су била стална села а друга типа салаша, често веома удаљена од села. Села су збијеног типа, са кућама моравског типа али од друге половине XX в. додају им се велике капије као посебно обележје. У пределу низводно од Бољетина нису забележена удруживања стоке у бачије, као посебног облика летњег сточарства, него се стока појединачно чувала на салашима. Становништво се поред сточарства и земљорадње бави риболовом. Гајење винове лозе има дугу традицију од античких времена.

У животном циклусу обичаја етнолошким истраживањима је констатовано присуство низа елемената из тзв. косовске традиције, попут крштења новорођене деце у природи, стрижбе (прво шишање) и значајне улоге ујака, као и посебан вид иницијација -- поигравање дечака и девојчица у одговарајућем старосном добу. Стрнџање као посебан архаизам је сачувано, а одвођење младе пре брака у момкову кућу подсећало је на чин „брака на пробу". Породични живот одликују одређене специфичности, попут малолетничких бракова. Веровања и култови су очувани и према садржају подсећају на везе с античким Медитераном, посебно у аграрно-магијским култовима као и у пантеону митских бића која представљају таласони, шумска мајка, чума, вампир, вила, водени дух и др. Усмено народно стваралаштво, игра, народни инструменти, музика и песма уз посебне карактеристике у народној ношњи и домаћој радиности задржали су веома слојевиту структуру културних слојева како у дијахроном тако и у синхроном контексту. Уочене су специфичности култа мртвих и култа предака и код српског и код влашког становништва Ђердапског подунавља. Компаративно-историјском методом утврђено је да је одлика традиционалне културе овог подручја слојевитост у којој могу да се препознају старобалкански, стари словенски, оријентални, румунски (или влашки) као и српски локални културни елементи.

У вишегодишњем емпиријском раду истраживачи су констатовали да се изградњом хидроелектранa Ђ. I и II дотадашња слика о становништву и народној култури у целини мења. Све више се добијао подстицај за увођење нових образаца културе у свим сферама живота и живљења, а свакако је на то утицало придошло становништво, првобитно радници који су радили на изградњи хидроелектрана, али и они који су ту касније долазили ради посла на производњи електричне енергије. Такво стање на терену изискивало је мултидисциплинарни приступ проучавању и увођење у рад нове научне методологије која се разликовала од пређашњих етнолошких монографских проучавања предеоних целина.

В. Марјановић

Хидроенергетика. Од прве идеје за градњу хидроелектране (ХЕ) „Ђердап" 1896. до израде главног пројекта 1963. прошло је 67 година, а до пуштања у рад ХЕ Ђ. 1972. 76 година. Куриозитет је што се овде запажају пермутоване бројке 6 и 7. Мистериозни Ђ. и његова историја, предивни предели, фантастична открића прастарих цивилизација -- све то доприноси митском велу овог подручја и самог подухвата изградње хидроцентрале у коју су уграђени креативна енергија и ентузијазам хиљаде људи. Вајар Фране Делале, инспирисан причом о чудесном Ђ., направио је скулптуру огромних димензија, ликовну инсталацију од метала, а назвао ју је „Ђердапски вир". По речима самог аутора, скулптура представља претварање снаге Дунава у енергију и светлост. А према Библији, све је од светлости настало и у светлост се претвара. Тако учимо од првих дана: сунчеви зраци греју океане, морску воду, она испарава и подиже се у висине, у облаке. Пада на земљу у облику кише. Вода се слива у потоке и реке и хрли назад, до мора и океана. Човек може воду која тече да користи. То се на Дунаву, на Ђ. и чини. Вода покреће турбине, а турбине генераторе. У генераторима се ствара Теслино обртно магнетно поље (магнетни вртлог), а из њега се рађа електрична струја. А струја се претвара у светлост. И тако долазимо на сам почетак, на „свемирски вртлог" из којег настаје космос. Од светлости је све настало и у светлост се претвара. Скулптура Франа Делалеа асоцира на вртлог у којем је настао свеколики космос, на Сунце, на енергију, на загонетку вечног у којој се све смењује у божанском кругу. Скулптура „Ђердапски вир" временом је постала симбол ХЕ Ђ. I.

ХЕ „Ђердап" I дуга је 1.278 м и још увек је највећа хидротехничка грађевина на Дунаву. Изграђена је на 943. км Дунава од ушћа у Црно море. Грађевина је у потпуности симетрична. И Србија и Румунија располажу истим деловима главног објекта, које одржавају и користе сходно споразуму. Симетралу објекта чини државна граница. Коначан положај главног објекта на профилу Сип Гура Ваиј, одређен на основу опсежних студија и истражних радова, обезбеђује најоптималније коришћење хидроенергетског потенцијала Дунава. Главни објекат пројектован је и изграђен тако да свакој страни припадне по једна електрана, једна бродска преводница, једна половина преливне бране и по једна непреливна брана, с пратећим објектима. Преко бране направљен је асфалтни пут. Државна граница иде управно на осу бране и дели објекат на два симетрична дела. Да би се то остварило, померена је у корист Румуније. Свака страна изводила је радове на својој територији уз синхронизацију с другом страном и уз стриктно поштовање утврђених рокова.

Изградња је званично почела 7. IX 1964. Први агрегати пуштени су у рад 6. VIII 1970, истовремено и на југословенској и на румунској страни. Румунска бродска преводница почела је с радом 3. VIII 1969, а југословенска октобра 1970. Коначно преграђивање Дунава обављено је 13. VIII 1969.

Електране. У обе електране истих димензија, југословенској и румунској, уграђено је по шест хидроагрегата. У време изградње то су биле највеће јединице те врсте у свету с пречником од 9,5 м и инсталисаним протоком воде од 850 м³/с. Пречник ротора генератора износи 14,9 м, а тежи више од 600 т. Побуда је тиристорска, број обртаја 71,5 пута у минути, а излазни напон 17,75 kV. Из две машине енергија се изводи специјалним шинским везама до трансформатора, снаге 380 MW. У њима се енергија трансформише у напон од 380 до 400 kV и шаље потрошачима далеководима високог напона. Максималан пад воде износи 36,46 м, минимални 21,6 м, а номиналан 27 м, док је максимални коефицијент корисног дејства агрегата 94%. Сликовито речено, хидроагрегати садрже 250.000 коњских снага, па српска електрана укупног капацитета од 1.140 MW располаже „огромном ергелом од милион и по коња". Машине Ђ. раде даноноћно, у све три смене, бележећи годишњи просек од 7.500 сати. Електрана је еквивалентна раду 30.000.000 људи.

Преводнице. Пре изградње преводница пловидба Ђердапском клисуром била је изузетно рискантна, уз честе хаварије бродова. Многобројни вртлози, брзаци, подводне стене, камене пречаге (катаракте) и узани пролази отежавали су и успоравали пловидбу. Зими, ноћу, и за време малих водостаја, пловидба није била могућа. Да би се терет превезао узводно кроз клисуру, за тону робе требало је ангажовати једну коњску снагу. Због тога су конвоји били ограничени на максимум 1.700 т носивости -- толико је робе могло да се превезе у постојећим условима. Од Кладова до Београда пловило се пуна три дана, а кроз Ђердапске теснаце и катаракте преводили су их специјално обучавани пилоти -- лоцеви. У историју је отишао и остао на дну чувени Сипски канал. Он је прокопан уз обалу на делу Дунава где је камена преграда онемогућавала пролаз бродовима. Каналом су узводно бродове вукле локомотиве, јер због велике брзине воде у њему, већина пловила није могла да савлада тај успон сопственом снагом. Пропусна моћ канала од 16.000.000 т робе ограничавала је, уједно и пропусну моћ Дунава у овом делу Европе. Након изградње преводница, све се променило набоље. Једино су лоцеви избрисани из регистра занимања. Уз обале Дунава с обе стране никле су бродске преводнице којима је регулисан пловни саобраћај из језера у реку, односно из реке у језеро. Грађење преводница значило је савлађивање висинске разлике од 21 до 34 м, коју одређује доток Дунава. Бродске преводнице на обе стране Дунава су двостепене, а коморе у које се смештају бродови дуге су 310 м, а широке 34 м. Дубина воде код румунске преводнице је на прагу 4,5 м, а слободни габарит 10,5 м. Код српске преводнице дубина је на прагу повећана на 5,5 м, а слободан габарит може да се повећа на 13,5 м. Захваљујући већој дубини, већи речно-морски бродови могу да прођу кроз наш део преводнице. Њихова носивост може да буде до 5.000 т. Преводнице функционишу на принципу изједначавања нивоа спојених судова. Како се изградњом бране узводни део Дунава подиже за максимум 34 м, преводнице омогућавају да се бродови који плове узводно „попну" до нивоа горње воде и обрнуто -- онима који плове низводно да се „спусте" на доњи ниво. Бродске преводнице представљају у ствари посебне коморе код којих подужне стране чине масивни бетонски зидови, а попречне гвоздене капије, од којих су две увек затворене. Ако брод плови узводно, отворена је низводна капија и ниво воде у доњој комори је исти као и у низводном кориту Дунава. Кад брод уђе у доњу комору, низводна капија се затвара и ниво воде у доњој капији се пуни водом (гравитацијом, из горње коморе). На тај начин се ниво воде подиже, а самим тим и бродови и остала пловила у доњој комори. Када се изједначи ниво воде у обе коморе, отвара се, односно спушта средња капија и пловила прелазе у средњу комору, из које се по истом поступку улази у акумулациони басен. Исти поступак, само у обрнутом смеру примењује се приликом спуштања бродова са горњег на доњи ниво. Бродови се спуштају, односно пењу од 12 до 17 м. У једну преводницу стају тегљач и девет теретњака, сваки носивости од по 1.200 т, или конвој од 12 класичних пловила носивости до 14.000 т. Конвоју је потребно да прође кроз преводницу око 90 минута, како је пројектом предвиђено. Ако је капетан спретан, а састав конвоја одговарајућих габарита, могуће је скратити овај прелазак за око 20 минута. Пропусна моћ преводнице је 48 милиона т носивости годишње, а са добром организацијом саобраћаја и устаљеним редом вожње, капацитет може да се повећа и на 90 милиона т годишње. Такође, време које је потребно узводним конвојима да прођу кроз сектор Ђ. је четири пута краће. Изградњом бродских преводница у саставу ХЕ Ђ. I трајно је решено питање пловидбе у Ђердапској клисури. Обезбеђена је неколико пута већа пролазност робе и пловидба током целе године. Плови се и ноћу и дању, лети и зими, по високим и ниским водостајима, без престанка.

Преливна брана. Средину главног објекта чини преливна брана са 14 преливних поља, седам са румунске и седам са српске стране, свакo ширине 25 м. Преливна поља снабдевена су двоструким кукастим затварачима. Преко ових поља евакуише се вишак воде и лед из језера, односно, регулише се ниво воде у језеру, како би се спречиле штете у приобаљу -- изливање и поплављивање подручја. Преко преливне бране може се у једној секунди евакуисати око 14.000 м³ воде. Заједно са електраном и темељним испустима, то повећава укупну пропусну моћ на више од 22.000 м³/с, што се, по закону вероватноће, може јавити једном у 10.000 година. До сада највећи забележени доток Дунава износи 15.900 м³. Таква количина воде јавља се једном у хиљаду година.

ХЕ „Ђердап" II је друга српско-румунска хидроелектрана на Дунаву. Изграђена је на 863. км Дунава од ушћа у Црно море на профилу Кусјак -- Островул Маре. Као и ХЕ Ђ. I и овај систем комплексан је и вишенаменски хидротехнички објекат који се састоји од основне електране, две додате електране, две преливне бране, две бродске преводнице и два разводна постројења. Свакој страни припада по један од поменутих објеката. Основна електрана, као грађевинска целина, подељена је на два једнака дела. У основну и додатну електрану на југословенској страни уграђено је 10 агрегата капсулног типа, потопљених у воду, укупне инсталисане снаге 270 MW. Турбина је Капланова с хоризонтално постављеним вратилом.

Изградња ХЕ Ђ. II званично је започела 3. XII 1977. За грађевинске радове у приобаљу ископано је и уграђено око три милиона кубика разног материјала, 50.000 кубика бетона и око 10.000 т челика и арматуре. Последњи, десети агрегат на југословенској страни пуштен је у рад септембра 2000. Рачунски пад је 7,45 м. Генератор је трофазни с независном побудом, снаге 27 MW и напона 6.300 V. Број обртаја је 62,5 у минути, а инсталисани проток воде 420 м³/с. Годишња производња у обе електране, основне и додатне, износи 1,5 милијарди kWh електричне енергије. Преливна брана састоји се од седам преливних поља са сегментним затварачима. На три задња затварача уграђене су клапне за евакуацију пада. Укупан капацитет преливне бране је 15.500 м³/с, а целог објекта више од 22.000. Бродске преводнице су једностепене, са по једном комором истих димензија 310x34 м. Кроз њих могу да прођу у једном превођењу конвоји са 12 пловила или 14.000 т терета, као и речно-морски бродови носивости до 5.000 т. Преко ХЕ Ђ. II изграђен је друмски мост, а на стубовима поред пута обезбеђен је простор за изградњу железничке пруге. У децембру 2011. отворен је гранични прелаз на Ђ. II на велико задовољство становника с обе стране Дунава који живе у околини. Отварање граничног прелаза „Кусјак" допринеће лакшој комуникацији, кретању и сарадњи грађана. Прелаз се налази на средини бране хидроцентрале Ђ. II код Прахова. Овај прелаз представља корак ка још већем учвршћењу добросуседских односа између Србије и Румуније.

Приобаље. Изградњом ХЕ Ђ. I и II створене су две акумулације које су у великој мери утицале на приобаље, од Кусјака до Кладова, односно од ХЕ Ђ. I до Новог Сада на Дунаву, Шапца на Сави и Бечеја на Тиси. Да би заштитила од плављења што више непокретности, уз ХЕ Ђ. израђена је и студија на основу које је утврђено да се нека насеља предвиђена за плављење могу бранити. То се пре свега односило на Велико Градиште, Пожаревац, Смедерево, Белу Цркву и Панчево. Предузете су мере за одбрану земљишта и зграда од плављења. Од око 13.000 хa, око 8.000 хa пољопривредних површина је брањено, а заштићено је и око 570 зграда. Узводно од ХЕ Ђ. I пресељено је дванаест насеља, од чега шест у потпуности. Уместо старих насеља Сип, Текија, Голубиње, Доњи Милановац, Добра и Мосна, изграђена су нова. У нове домове прешло је 8.400 становника. Под водом је остало више од 13.000 хa земље, путеви, пристаништа, комуникације итд. Такође су уместо потопљених изграђени и нови индустријски и комунални објекти, пристаништа, око 200 км магистралних путева. Тако је настала и Ђердапска магистрала. Трајно је од успора воде заштићено 15 насеља, међу којима је и престони град Београд, више од 180.000 хa плодне земље, индустријске зоне, инфраструктурни и други комунални објекти, историјски споменици. Између две електране потопљено је само на десној обали Дунава 1.500 хa плодне земље, многобројни стамбени и економски објекти, путеви итд. Пресељена су 643 домаћинства, изграђена нова насеља и путеви, међу којима и пут Кладово--Неготин. Изграђени системи заштите оба приобаља одржавају ниво подземних вода на три до пет метара испод нивоа језера и тиме обезбеђују несметан рад ХЕ Ђ. I и II с оптималним котама. Два опсежна и обимна система заштите обухватају 282 км заштитних насипа, 2,2 милиона м² облоге на насипима, 53 црпне станице укупног инсталисаног капацитета од 188 м³/с, више од 760 км дренажних канала, око 1.000 дренажних бунара и 830 ха цевне дренаже. Током ових радова заштићени су и варошица Голубац и насеље Брњица. Уместо да се поплаве, 150 домаћинстава је спасено, а Голубац је постао насеље познато по лепом, технички одлично изграђеном и проширеном кеју.

Резултати. Ђердапски колос ХЕ Ђ. I од почетка пуштања у погон максимално користи хидроенергетски потенцијал Дунава. Производни резултати су импресивни -- готово милијарда киловат-часова годишње по агрегату. Првих 30 година сваки од шест агрегата радио је у просеку по 6.830 сати, што је 84% могућег времена, ако се изузме време предвиђено за ремонт. Произведено је 176,5 милијарди kWh електричне енергије -- за 21 милијарду више него што се очекивало, што значи да је план премашен за чак четири годишње производње. И наредних десет година Ђ. I је имао изванредне резултате. Рекорди ХЕ Ђ. I од 1970. до краја 2011: највећа годишња производња забележена је 1980, 7.214.583.000 kWh електричне енергије; месечни рекорд од 729.500.000 kWh остварен је у мају 1985; дневни рекорд остварен је 27. XII 1982. када је произведено 26.120.000 kWh, уз максималну снагу од 1.125 MW; највеће протицање, односно дневни доток Дунава од 15.800 м³/с забележено је 15. и 16. IV 2006; највеће дневно истицање било је 15. IV 2006 -- 15.758 м³/с; највећи средњи годишњи доток био је 2010 -- 7.584 м³/с; највећи средњи месечни доток догодио се априла 2006. и износио је 14.103 м³/с; највеће сатно истицање догодило се 16. IV 2006. и износило је 16.260 м³/с; највећи ниво доње воде остварен је 14. IV 2006 -- 43.96 м, а на румунској страни 15. IV 2006 -- 44,16 м изнад Јадранског мора. За претходних 40 година рада агрегати су на годишњем нивоу произвели готово по милијарду kWh, односно прецизно -- по 957.646 MWh; радили на мрежи по 6.711 часова или 85% могућег времена; били у квару по 14 часова; покретани су по 173 пута; били су у ремонту око 663 часа или 28 дана; били у празном ходу по 35 часова; били у резерви по 1.158 часова. Што се тиче бродске преводнице, највећи број превођења бродова као и других пловила остварен је 2005. Изражено у бројкама, то је: 3.417 превођења, 14.824 пловила, 10.424.914 преведено робе у тонама, 20.924.512 преведено тона носивости. Остварена производња више пута надмашује средства уложена у изградњу, што сведочи о високој економичности система ХЕ Ђ. Такође, треба подсетити да је реч је о обновљивој енергији. За протеклих 40 година рада у ХЕ Ђ. произведено је укупно у свим електранама овог система 147.777.109 MWh. Највећа годишња производња свих електрана била је 2010. и износила је 8.682.526 kWh. Благородни Дунав бележи константност у дотоцима, с просечним вредностима од 3.783 до 6.883 м³/с, показујући се издашнијим него што се очекивало. Његов потенцијал користи се оптимално захваљујући квалитетној опреми која је уграђена у систем и стручно изведеној изградњи.

Д. Станковић

Хидроенергетски и пловидбени систем „Ђердап" (ХЕПС Ђ.) на српско-румунском и српском сектору Дунава састоји се од два хидроенергетска и пловидбена система: ХЕПС Ђ. I и ХЕПС Ђ. II, као и низа пратећих објеката (обалоутврда, насипа и дренажних система са пумпним станицама) којима се штите и уређују приобална подручја и насеља на дужини од око 360 км, од ХЕ Ђ. II у близини места Кусјак близу Неготина, па до ушћа Тисе у Дунав. Изградњу система иницирали су енергетски и пловидбени разлози. На заједничком српско-румунском делу Дунава од ушћа Тимока до ушћа Нере (229 км) расположив хидропотенцијал је око 15,8 милијарди kWh, од чега око 12,6 милијарди kWh узводно од места Сип, што је око трећине енергетског потенцијала целог тока Дунава (2.912 км). Просечни потенцијал на заједничком делу реке је око 8.050 kW/km, али у неким деловима Ђердапске клисуре достиже 82.000 kW/km, што је једна од највећих концентрација хидроенергије у Европи. Због узане Ђердапске клисуре, велике брзине тока и препрека у кориту, то је била пловидбено најтежа деоница на дунавском пловном путу. Пловидба је била ограничена на око 200 дана годишње, уз многобројна ограничења: једносмерна пловидба, неопходност додатне вуче узводно, а на делу код Сипа 1896. прокопан je Сипски канал дужине 2.133 м, ширине 73 м, дубине 3,9 м кроз који су бродове узводно вукле локомотиве (сл. 1). Због тога је капацитет пловног пута био ограничен на око 15 милиона т годишње. Године 1955. започели су са Румунијом преговори о изградњи ХЕПС Ђ. (рум. Porțile de Fier -- Гвоздена врата). Најпре је урађен заједнички пројектни документ „Техничко-економски меморандум за енергетско пловидбено решење заједничког југословенско-румунског сектора Дунава" (ТЕМ). У том документу размотрене су три варијанте искоришћења хидроенергетског потенцијала и уређења Дунава на заједничком потезу. Одабрана је најповољнија варијанта са две степенице: узводне, ХЕПС Ђ. I, код места Сип на српској, односно Гура Ваиј, на румунској страни (943 км од ушћа Дунава у Црно море) и низводне степенице, Ђ. II, у профилу Кусјак, на српској, односно Острво Маре на румунској страни (863 км од ушћа). То решење је било повољно јер је омогућавало фазну градњу, при чему се са ХЕПС Ђ. I (у првој фази грађења) искоришћавало 81% енергетског потенцијала заједничког дела Дунава, уз истовремено отклањање свих проблема који су ограничавали пловидбу. На основу предложене варијанте у ТЕМ-у припремљени су и 30. XI 1963. потписани многобројни међудржавни уговори (конвенције) о пројектовању и изградњи хидроелектрана и пловидбеног система на заједничком сектору Дунава. Пројектовање југословенског дела поверено је предузећу „Енергопројект" из Београда, а румунског предузећу „ISPH" из Букурешта. За директора основаног предузећа ХЕ Ђ. именован је инжењер Панта Јаковљевић, а за шефа пројекта са српске стране одређен је инжењер Вукадин Ђорђевић.

ХЕПС Ђ. I. Усвојено је полазиште да се ХЕПС Ђ. I реализује као симетричан објекат са преливним делом бране у средини корита и са по једном машинском зградом и бродском преводницом уз десну и леву обалу (→ Бране) (сл. 2). Корекцијом положаја државне границе и њеним померањем тачно у осовину бране, од укупно 14 преливних поља, по седам је у Србији и Румунији. То решење је омогућило да оба партнера граде објекте на својој страни по међусобно усклађеном пројекту. Изградња ХЕПС Ђ. I био је један од најсложенијих хидрограђевинских пројеката у свету. Основни хидролошки показатељи су: просечни проток Дунава 5.520 м^3^/с, највећи до тада измерен проток 15.900 м^3^/с, проток на који се димензионишу објекти за пропуштање великих вода (тзв. десетхиљадугодишња велика вода) 22.300 м^3^/с. Преградни објекат је укупне дужине 1.278 м, од чега је преливна брана 441 м, две електране су дужине по 214 м, две преводнице су ширине по 53 м, а објекат се завршава насутим непреливним бранама дужине 117 м на левој и 186 м на десној обали (→ Бране). Теоријска велика вода од 22.300 м^3^/с пропушта се преко 14 преливних поља, кроз 11 турбина и кроз једну преводницу, уз претпоставку, сигурности ради, да су по једна турбина и преводница ван погона. Постоје и тзв. темељни испусти на обе стране, али се они третирају само као резервни, у случају екстремних протока. Преливи су опремљени дводелним челичним табластим уставама 25×14,86 м, чији је распон од 25 м тада био највећи распон таквих устава у свету (сл. 3). Тај тип устава омогућава ефикасно управљање нивоима у језеру. Сигурност бране се непрекидно контролише са око 1.330 уграђених инструмената. Инсталисани проток турбина је 8.700 м^3^/с (725 м^3^/с по турбини) и равномерно се дели на оба партнера. Објекат је тако пројектован да је било могуће да се заједничким договором повећава ниво како би се побољшале енергетске могућности постројења. Првобитно је било предвиђено да се највиши ниво на брани одржава на коти 68 м нм. Касније је, уз допунске радове на заштити приобаља, та кота повећана на 69,5 м нм. ХЕПС функционише тако да се при наиласку великих вода нивои на брани обарају на унапред дефинисани начин до коте 63 м нм, како се не би прекорачили нивои „природног" режима на Дунаву у контролном профилу на ушћу Нере, узводно од којег река припада само Србији. Номинални пад (разлика нивоа) са којим електрана ради је 27,2 м, највећи пад је 34,5 м, а најмањи 19,2 м. Укупна инсталисана снага је 2.100 MW.

У електранама се налази по шест агрегата са Каплановим турбинама чији је пречник 9,5 м (сл. 4). У време када су уграђене (произвођач „ЛМЗ" из Лењинграда) то су биле највеће турбине овог типа на свету, с инсталисаном снагом сваког агрегата од 194 MW. Након више од 40 година успешног рада, планском обновом турбина, инсталисана снага агрегата је повећана на 205 MW. Укупна просечна производња са усвојеном котом 69,5 м нм износи 11,5 милијарди kWh годишње. Бродске преводнице су двостепене, дужине 310 м и ширине 34 м (сл. 5). Могу да приме истовремено брод-тегљач и девет теретних пловила носивости по 1.200 т, или два речно-морска брода носивости по 5.000 т. Превођење конвоја траје око 90 минута. Тим објектима је повећан транспортни капацитет те деонице Дунава на 50 милиона т годишње, без ограничења у пловидби. Преко бране је изграђен и друмски мост. Извођење објеката ХЕПС Ђ. I, са прекидом пловидбе од само девет дана током грађења, био је један од најтежих грађевинских подухвата у свету. То је решено са две фазе преграђивања реке. У првој фази, загатима (посебним бранама од челичних талпи) изоловани су делови градилишта уз леву и десну обалу, чиме је ток Дунава сужен на 276 м у средњем делу, што је омогућавало пловидбу. Под заштитом загата прве фазе изграђене су обе бродске преводнице, обе машинске зграде, темељни испусти и три преливна поља на српском делу. Друга фаза је била до тада најсложенији подухват, јер је требало преградити средишњи сужен део корита да би се омогућило грађење преливног дела бране. Најпре је грађен узводни део преграде. Са српске стране у све бржи ток Дунава су чеоним надирањем убациване тешке бетонске коцке (сл. 6), док се са румунске стране насипање обављало са посебног помоћног моста. Преграђивање узводног дела је трајало без прекида осам дана и завршено је 13. VIII 1969. За то време ток Дунава је преусмерен на темељне испусте, три преливна поља на српској страни и кроз отворе две турбине, а пловидба је обављана кроз делимично завршену преводницу на левој обали. Изградњом и низводног дела загата друге фазе омогућено је грађење централног преливног дела бране (сл. 7).

ХЕПС Ђ. II. Ово постројење се налази на 863 км од ушћа Дунава, у профилу Кусјак -- Острвул Маре, око 80 км низводно од узводног постројења Ђ. I. Пошто се наслања на острво, постројење је реализовано као несиметричан објекат, у главном току Дунава и у његовом рукавцу Гогош, на румунској страни (→ Бране). У главном кориту Дунава дужине 1.017 м изграђени су: заједничка машинска зграда (МЗ) основне електране, преливни део бране, српска бродска преводница, насута брана и додатна српска МЗ са два накнадно уграђена агрегата (сл. 8). У рукавцу на румунској страни је друга преливна брана за пропуштање великих вода и румунска МЗ са два додатна агрегата. Румунска преводница је изграђена на острву његовим пресецањем пловним каналом. У циљу рационализације, основна МЗ је заједничка, са 2×8 агрегата, по осам за обе државе. Због тога је државна граница померена тачно на половину МЗ. Захваљујући томе, свака страна несметано одржава и користи свој део постројења. Током изградње дошло се до закључка да се може повећати капацитет хидроелектране са по још два агрегата (укупно 10 агрегата на свакој страни). Пројектант српског дела објекта био је „Енергопројект", а шеф пројекта била је Мирјана Туцовић.

Радни ниво у акумулацији је на коти 41 м нм, а минимални 38,5 м нм. Нормални пад је 7,45 м, максимални 12,75 м, мали 5 м, а најмањи са којим ХЕ може да ради је 2,5 м. Инсталисани проток по једном агрегату је 425 м^3^/с, тако да је са укупно 20 агрегата инсталисани проток 8.500 м^3^/с. Инсталисана снага по агрегату је 27 MW, па је укупна инсталисана снага 540 MW, од чега је 270 MW у 10 агрегата српског дела. Укупна просечна годишња производња од 2,65 милијарди kWh дели се равноправно. Обновом агрегата инсталисана снага ће се повећати са 27 MW на 32 MW. Као најповољнији тип турбине усвојен је хоризонтални агрегат са Каплановом турбином пречника 7,5 м, са четири лопатице (сл. 9). Агрегати су суксцесивно стављани у погон у периоду 1985--1987, као и 1998. и 2000. Велике воде се пропуштају кроз главни прелив у главном току на српском делу и кроз помоћни прелив у рукавцу Гогош. Главни прелив је опремљен са седам сегментних устава димензија 21×15 м (сл. 10). При појави великих вода, уставе се подижу и потпуно ослобађају цео протицајни профил. Са главним и помоћним преливом може се пропустити теоријска велика вода од 22.300 м^3^/с, при чему би се ниво у акумулацији подигао на 42,43 м нм. Обе преводнице су истог капацитета као и на ХЕПС Ђ. I, само су због мањих падова, једностепене. Превођење у оба смера траје око 45 минута. Делови главног тока Дунава које не заузимају главна МЗ и додатне МЗ, преливи и преводнице преграђени су насутим бранама са круном на коти 44 м нм. Изграђен је и друмски мост који спаја две државе.

Заштита насеља и приобаља. Поред два главна објекта, пројекат ХЕПС Ђ. је предвиђао и изградњу низа пратећих објеката дуж успора Дунава, узводно од обе бране. Било је неопходно расељавање више насеља на обе обале и измештање саобраћајница. Изграђено је 73 км нових заштитних насипа, док је око 120 км постојећих насипа ојачано. Да би се заштитило од високих подземних вода, на око 70.000 ха приобаља изграђени су дренажни системи груписани у шест великих система са пумпним станицама капацитета око 50 м^3^/с. Неки заштитни системи су постали туристички атрактивни (Сребрно језеро, Голубац, Доњи Милановац, Кладово). У низу насеља реконструисани су канализациони системи и уређене обале (Кладово, Голубац, В. Градиште, Ковин, Костолац, Смедерево, Панчево, Београд). Обављена су и интензивна археолошка истраживања и предузете мере заштите културно-историјских споменика, као што су подизање Трајанове табле и измештање и уређење налазишта Лепенски Вир. Пројекат ХЕПС Ђ. је као највећи развојни пројекат Србије иницирао и пројекат уређења слива Велике Мораве, са једним од главних циљева да се смањи засипање акумулације Ђ. речним наносом. У оквиру тог пројекта реализоване су вишенаменске акумулације Ћелије на Расини, Бован на Моравици, Барје на Ветерници и друге, које су сада незаменљива изворишта великих регионалних система за снабдевање водом.

Б. Ђорђевић

ИЗВОР: Елаборат групе аутора, Истраживачки и конзерваторски рад на подручју ђердапског сектора Дунава по природњачкој компоненти у 1965. години, Републички завод за заштиту природе, Београд.

ЛИТЕРАТУРА: Лимес у Југославији, I, Бг 1961; Д. Дукић, Ђердапска хидроелектрана, Бг 1964; Н. Ђисалов, „Изградња ђердапског хидро-енергетског пловидбеног система и могућности унапређења рибарства на овом делу Дунава", Завод за рибарство, Бг 1965; В. Николић, Н. Диклић, „О неким ретким и новим врстама биљака за флору Југославије и Србије са подручја Ђердапске клисуре", ГПМ, 1968, Б/23; Ž. R. Adamović, „The Distribution and the abundance of Orthoptera in the Area of the Đerdap Gorge in Serbia", Bull. Mus. H. N., 1969, B, 24; Старе културе у Ђердапу, Бг 1969; Д. Ст. Павловић, „Премештање Трајанове табле и други заштитни радови на подручју Ђердапа"; М. Чанак Meдић, „Пројекат за спасавање Лепенског Вира", Саопштења Републичког завода за заштиту споменика културе, 1969, 8; Д. Срејовић, Лепенски Вир, нова праисторијска култура у Подунављу, Бг 1969; М. Чанак Meдић, „Радови на спасавању Лепенског Вира у 1970. години", Саопштења Републичког завода за заштиту споменика културе, 1970, 9; В. Николић, Н. Диклић, „О неким ливадским заједницама из Ђердапске клисуре", ГПМ, 1972, Б/27; D. Srejović, Europe's First Monumental Sculpture: New Discoveries at Lepenski Vir, London 1972; Хидроенергетски и пловидбени систем Ђердап, Бг 1972; Д. Антонијевић, „Народно стваралаштво лимитрофне области Ђердапа", Зборник 18. конгреса СУФЈ Бовец 1971, Љуб. 1973; М. Барјактаревић, „Нека питања етнолошких проучавања у Ђердапу", Зборник радова ЕИ САНУ, 6, Бг 1973; М. Димитријевић, „Премештање Трајанове табле"; М. Чанак Meдић, „Спасавање Лепенског Вира. Концепција и проблеми", Зборник заштите споменика културе, 1977--1978, 26--27; В. Кондић (ур.), Археолошко благо Ђердапа / The Iron Gate Archaeological Treasure, Бг 1978; Д. Срејовић, З. Летица, Власац: мезолитско насеље у Ђердапу, 1--2, Бг 1978; В. Кондић (ур.), ЂС, 1980, 1; 1984, 2; 1986, 3; 1987, 4; Старинар 1982--1983, 1984, 33, 34; V. Kondić, „Les formes des fortifications protobyzantines dans la région des Portes de Fer", у: Villes et peuplement dans l'Illirycum protobyzantin, Actes du colloque organisé par l'Écоle française de Rome (Rome 12--14 mai 1982), Rome 1984; M. Vasić, V. Kondić, „Le limes romain et paléobyzantin des Portes de Fer", у: Studien zu den Militärgrenzen Roms III, 13 Internationaler Limeskongress, Aalen 1983, Vorträge, Stuttgart 1986; С. Ерцеговић Павловић, Средњовековна насеља и некрополе у Бољетину и Хајдучкој Воденици / Les sites d'habitation et nécropoles médiévaux de Boljetin et de Hajdučka Vodenica, Бг 1986; П. Влаховић, „Проблеми и резултати етнолошких проучавања Ђердапског подунавља (Хидроелектрана „Ђердап II"), ГЕМ, 1993, 57; Ј. Ангелус (ур.), Национални парк Ђердап -- памтивек природе и човека, Бг 1996; P. Petrović (ур.), Roman Limes on the Middle and Lower Danube, Bg 1996; I. Radovanović, The Iron Gates Mesolithic, Ann Arbor 1996; Археолошки музеј Ђердапа, Бг 1996; П. Поповић, М. Вукмановић, Вајуга--Песак: некропола старијег гвозденог доба, Бг 1998; М. Томовић, „Равна (Campsa) у средњем веку", ЗНМ, 2001, 17, 1; A. Цермановић Кузмановић, А. Јовановић, Текија, Бг 2004; G. Jeremić, Saldum, Roman and Early Byzantine Fortification, Bg 2009; В. Исајев и др., Регистар шумских семенских објеката Националног парка Ђердап, Доњи Милановац -- Бг 2014; Група аутора, Ђердап, Лексикон националних паркова Србије, Бг 2015.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)