ЂУРКОВИЋ, Павел

ЂУРКОВИЋ, Павел, сликар (Баја, Мађарска, 1772 -- Одеса, око 1830). Његовe најраније биографске податке доноси Иван Кукуљевић Сакцински средином XIX в. Није познато место његовог школовања, иако се потписивао као „академички живописац". Припадао је кругу тзв. Славеносрба, што је уносио и у свој потпис -- „славено-србски художник". У времену око 1801. био је придворни сликар велике кнегиње Александре Павловне, супруге угарског палатина надвојводе Јосифа у Будиму. У том кругу окупљао се већи број српских интелектуалаца инспирисаних словенским јединством и обновом славеносрпског царства. После смрти кнегиње Александре Ђ. се одселио из Будима. Изгледа да је најдуже био грађанин Сремских Карловаца, где је између 1810. и 1813. радио у цртачкој школи митрополита Стефана Стратимировића. Сликарски послови одвели су га до Влашке и Одесе. Бавио се црквеним сликарством и сликањем портрета. Његово црквено сликарство припада карактеристичним токовима српске сакралне уметности с краја XVIII и из првих деценија XIX в. и у основи одражава истористички приступ црквеној слици. У Ђ. опус црквене уметности, уз многобројне појединачне иконе, спадају радови у Цркви Силаска Св. Духа у Дунафелдвару (1801), Саборној цркви у Вршцу (1804--1807), иконостаси у Белој Цркви (до 1808), Цркви Св. Николе у Сивцу (1809--1810), Јованској цркви у Сомбору (1812), Великом Вараду и Успенској цркви у Лугошу (1818--1821), те у цркви у Даљу (1822--1824). Ђ. је био угледан и вешт портретиста. У периоду између 1796. и 1828. насликао је већи број портрета припадника виших слојева српског грађанског друштва. Сликао је, између осталих, портрете Георгија Јовановића из Осијека (1796), сомборског сенатора Николе Деметровића (1797), фелдмаршала Петра Дуке (1806), епископа Јосифа Јовановића Шакабенте, чланова земунске породице Карамата (1812), Дионисија Чупића (1813), Лукијана Мушицког, Вука Стефановића Караџића и земунског свештеника Јефтимија Ивановића (1816), митрополита Стратимировића, господина и госпођу Клајић (1820), професора Харковског универзитета Атанасија Стојковића (1828). Током 1824, на позив кнеза Милоша Обреновића, Ђ. је дошао у Кнежевину Србију. Ту је извео обиман посао портретишући чланове породице Обреновић. Насликао је више портрета кнеза Милоша, портрет кнегиње Љубице и њихових кћери Савке и Станке, као и портрет Јеврема Обреновића. Портрет Томаније Обреновић насликао је 1827. Долазак Ђ. у Кнежевину Србију био је од изузетне важности за даљи развој српске уметности. Његови портрети кнеза Милоша спадају у најраније владарске портрете у новијој српској уметности, међу којима се посебно истиче кнежев портрет са турбаном. Ђ. је имао круг сликара и помоћника, у које спадају Михаило Поповић и Арсеније Јакшић из Беле Цркве.

ЛИТЕРАТУРА: И. Кукуљевић Сакцински, Словник умјетниках југославенских, Зг 1858; М. Коларић, Класицизам код Срба 1790--1848, Бг 1965; М. Коларић, Н. Кусовац, Павел Ђурковић, Опово 1972; Б. Вујовић, Уметност обновљене Србије 1796--1848, Бг 1986; Н. Кусовац, Српско сликарство XVIII и XIX века, Бг 1987; Б. Тодић, Српски сликари од XIV до XVIII века, 2, Н. Сад 2013.

Н. Макуљевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)