ЂУКИЋ, Ђорђе

ЂУКИЋ, Ђорђе, машински инжењер, универзитетски професор (Нови Сад, 20. II 1943 -- Нови Сад, 9. II 2019). Први ступањ Машинског факултета завршио је на Одсеку за термотехнику у Новом Саду, а други ступањ на Одсеку аеронаутике -- Група за балистику, на Маш. ф. у Београду 1966. Магистрирао на ПМФ-у у Београду, на Групи за механику 1969, а 1971. одбранио докторску дисертацију „Стационарни ламинарни гранични слој нењутновске течности са степеном реолошком једначином стања" на ПМФ-у у Београду. На Маш. ф. у Новом Саду запослио се као асистент 1967, а за редовног професора изабран је 1983. Школске 1978/79. радио је на Универзитету у Синсинатију, на одсеку за инжењерске науке, где је предавао различите курсеве инжењерске механике, аналитичку механику и теорију стабилности. На Факултету техничких наука у Новом Саду предавао је Статику, Кинематику, Динамику, Теорију осцилација, Теорију стабилности, Методе оптимизације, као и Аналитичку механику и Нехолономну механику, које је он увео у наставу за потребе студената машинства и електротехнике. На Маш. ф. у Српском Сарајеву четири године је изводио наставу из Кинематике. Као први аутор написао је четири уџбеника за студенте техничких факултета од којих су сви доживели више од пет издања. Позната издавачка кућа „LAP Lambert" штампала је његов уџбеник из Динамике на енглеском језику. Од 1993. до 2001. био је шеф Катедре за механику ФТН-а у Новом Саду. Ђ. има веома богату научну продукцију, а у периоду 1973--1993. објавио је преко 80 радова у часописима са SCI листе (Science Citation Index) што је у то време представљало праву реткост и огроман успех који га је сврстао мећу водеће научнике код нас и у свету у области којом се бави. Одржавао је предавања по позиву на Универзитету Њукасл (Енглеска), Торинском универзитету (Италија), на Универзитету у Кентакију, Лексингтон; Вандербилт, Нешвил; Беркли; Дејвис (САД). Национална научна фондација САД (NSF) одобрила је међународни пројекат којим је он руководио и био главни истраживач пуних шест година (1985--1991), али ратна збивања у земљи омела су даља истраживања на пројекту.

Научне области којима се Ђ. пре свега бавио су: теорија граничног слоја, нестационарно провођење топлоте и проблеми дифузије, нехолономна механика, оптимално управљање, закони конзервације и екстремални варијациони принципи. Користећи се колосалним апаратом модерне аналитичке механике (варијационим принципима Хамилтоновог типа, дуалним варијационим принципима, теоријом Љапунова о стабилности кретања и сл.) Ђ. је пошло за руком да у својим научним радовима да значајан инжењерски допринос рационалном описивању нестационарних процеса машинске технике који се протежу од струјања вискозних флуида, топлотних и дифузних процеса, теорије оптималног управљања, теорије нелинеарних вибрационих феномена, проблема механике нехолономних система, еластодинамике, па све до најсавременијих проучавања тачних и адијабатских инваријаната (тј. закона конзервације) на којима ови процеси рационално почивају. Посебно треба истаћи његов допринос у области аналитичке механике нехолономних система. Ђ. се подухватио задатка да генералише све диференцијалне једначине кретања линеарних нехолономних система на нехолoномне везе вишег реда и примени за анализу низа проблема укључујући и чувени Ланчестеров проблем тактике двобоја или борбе. Помоћу канонских трансформација променљивих успоставио је везу између Понтрјагиновог принципа максимума и Белмановог метода динамичног програмирања и тиме дао значајан допринос у области оптималног управљања. Извршио је и генерализацију Лагранж--Даламберовог принципа динамике увођењем генералисаних померања у правцима могућих померања тачака система после ослобађања од веза. Извео је сем Лагранжевих једначина друге врсте и једначине „равнотеже у нормалним правцима" из којих се налазе реакције идеалних веза у систему. Овај поступак посебно може бити од значаја у динамици роботских система. Ипак најзначајнији допринос дао је у области екстремалних варијационих принципа механике. Користећи теорију дуалних варијационих принципа конструисан је варијациони принцип који је екстремалан у много широј класи проблема технике него примарни и дуални принцип. На бази вредности функционала на приближном решењу проблема разрађен је поступак за оцену грешке тог решења у односу на непознато тачно решење истог проблема. Користећи канонске трансформације, односно прелазећи из оригиналног фазног простора механике у један нови, развијен је један увек екстремални варијациони принцип за класичне механичке системе у том новом фазном простору. Ђ. је увео спрег као независни и фундаментални елемент у механику и формулисао нове аксиоме статике, који се односе на спрегове. Ови резултати су објављени у радовима, али су ушли и у уџбенике по којима се статика предаје на ФТН-у у Новом Саду. Разрадио је потпуно нову методу за балансирање обртних делова машина у њиховим лежиштима. Метода је коришћена за практично балансирање преко 50 обртних машина по разним фабрикама и погонима у Војводини. У тој примени се показала бржом и ефикаснијом од метода које нуде чувени произвођачи у свету опреме за балансирање таквих машина. Ђ. је био рецензент неколико реномираних међународних часописа и прегледних журнала: Mathematical Reviews, Applied Mechanics Reviews, Zentralblatt für Mathematik und Mechanik. Од 1995. до 2001. био је главни и одговорни уредник часописа Theoretical and Applied Mechanics (Теоријска и примењена механика), који издаје Југословенско односно Српско друштво за механику. Дописни члан САНУ од 1994. и редовни од 2003. Најзначајније награде: „Растко Стојановић" Друштва за механику Југославије 1974, Октобарска награда града Новог Сада 1983. и Плакета за посебан допринос развоју ФТН-а 2010.

ДЕЛА: „A Contribution to the Analytical Mechanics of the Disturbed Motion", Bull. Cl. Sci. Acad. R. Belg., 1972, 58; „Об обобщенном виде уравнений Лагранжа второго рода", Прикладная математика и механика, Москва, 1973, 37, 1; „ A Procedure for Finding First Integrals of Mechanical Systems with Gauge-Variant Lagrangians", International Journal of Non-Linear Mechanics, 1973, 8; „Conservation Laws in Classical Mechanics for Quasi-Coordinates", Archives for Rational Mechanics and Analysis, 1974, 56, 1; „Adiabatic Invariants for the Nonconservative Kepler's Problem", Celestial Mechanics and Dynamical Astronomy, 1993, 56.

ЛИТЕРАТУРА: „Ђорђе Ђукић", (биографија и библ.), Годишњак САНУ, 1994, 101; 2001, 108.

Л. Цветичанин

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)