ЂОГО, Гојко

ЂОГО, Гојко, песник, есејиста (Влаховићи код Љубиња, Херцеговина, 21. IX 1940). Дипломирао на Општој књижевности са теоријом књижевности на Филозофском факултету у Београду 1964. Радио као новинар, уредник у Дому омладине у Београду, директор Издавачко-књижарске агенције Тачка, један je од оснивача и уредника листова Књижевна реч и Демократија. У књижевности се појавио песничком књигом Туга пингвина (Бг 1967), чији се наслов може разумети као антиромантичарска пародија Бодлерове песме „Албатрос". Збирка Модрица (Н. Сад 1974) сугерише завичајно небо, поднебље и модрице као убоје, као трагове историје и живота на кожи и души. Збирка Кукута (Бг 1977) има две опречне тенденције: једна је у знаку „тајнописа" и „завезаног језика", а друга отворена за сатиричне алузије и „развезани језик", наговештавајући песме из књиге Вунена времена. Сатиричне и социјално ангажоване -- „отровне" -- песме нашле су се у циклусу „Кукутин врт", а с њима су у поезију уведени и београдски топоними (Теразије) и алузије на тиранина самодршца. Вунена времена (Бг 1981) промовишу поетику „развезаног" језика, потврђујући веру у поезију као истину о свету и потребу да се упуте отровне речи (о) сопственом времену и друштвеној стварности, с вером у лековиту моћ песничке речи и у смисао песничке побуне. Језик по којем „поскок скаче" тематизује живи живот и његова болна и забрањена места; ослободити језик длака, односно страха чији је симбол вуна, „длакава звер" смотана „у тврдо клупко / у трбуху". Страх претвара човека у гротеску са клупком у трбуху и персијским разбојем на ребрима. Ђ. активира стару словенску митологију у циклусу „Кућа оца Црнбога" стављајући у средиште старо словенско божанство доњег света, насупрот светлом Белбогу -- богу горњега света. Црнбог омогућава песнику да гради песму „на две воде", митолошку и сатиричну, при чему је Црнбог извор сатиричних алузија, инвектива и поступка карневализације. Сатиричне алузије су врло брзо препознате као напад на Ј. Б. Тита, те је књига недељу дана од изласка из штампе повучена из продаје и уништена. Ђ. је ухапшен и осуђен на две године затвора. Врховни суд Србије смањио је казну на годину дана коју је песник једним делом издржао. Судском одлуком је враћен на посао, али неколико година није могао објављивати нити јавно наступати. Ђ. одлазак у затвор 1983. био је повод за организовање протестних вечери на трибини Франуцска 7 и оснивање Одбора за заштиту уметничких слобода УКС, прве облике јавно организованог деловања опозиције. Књига Случај Гојко Ђого: документи (прир. Д. Антић, Бг 1982) забрањена је, а издавачка кућа ликвидирана. Књигом Вунена времена започиње Ђ. „вунена трилогија" коју још чине Црно руно (Бг 2002) и Клупко (Н. Сад 2018). Овом трилогијом тамничке поезије Ђ. је јединствен у српском и европском песништву. Песме и есеји су му преведени на петнаестак језика, а књиге изабраних песама објављене на румунском и македонском. Носилац је важних награда за поезију (Жичка хрисовуља 2012, Змајева награда Матице српске, 2015). Био је члан Сената Републике Српске (1996--2006). Редовни је члан АНУРС. Дела у четири књиге изашла су му у Источном Сарајеву 2006.

ДЕЛА: есеји: Одбрана поезије, Ист. Сар. 2006; Есеји, Ист. Сар. 2006; Попудбина, Ист. Сар. 2006; Поезија као апокриф, Бг 2008; Пут уз пут, Бг 2017; поезија: Изабране и нове песме, Бг 1986; Вунена времена са Оптужницом и Одбраном на суду, Бг 2005; Вунена времена, процес и коментари 1--2, Бг 2011.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Хамовић (прир., библ.), Гојко Ђого, песник, Кв 2013; Ј. Делић, „Црни аргонаут српског пјесништва (о поезији и поетици Г. Ђ.)", у: Г. Ђ., Грана од облака: изабране и нове песме, Пг -- Н. Сад 2014.

Јован Делић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)