ЂУКИЋ, Радивоје Лола

ЂУКИЋ, Радивоје Лола, писац, редитељ (Смедерево, 3. IV 1923 -- Београд, 7. XII 1995). Студирао је сликарство на Ликовној академији и филмску режију у првој генерацији Високе филмске школе у Београду (1946--1950). Као покретач и аутор Хумористичког позоришта (касније Позориште на Теразијама) од 1949. пише и режира комедије које постају веома популарне на југословенским сценама (Златни мајдан, Бог је умро узалуд, Човек са четири ноге и др.), а потом се преносе и на филм и телевизију. И за радио је писао и режирао текстове хумориститичког и сатиричног карактера који су -- попут оних на Веселој вечери Радио Београда (почев од 6. III 1949) -- брзо постајали широко популарни. Поред живог интересовања за анимирани лутка филм за децу (Светлан и змај, 1957), писао је и режирао за децу у Луткарском позоришту и био руководилац омладинског позоришта у ОКУД „Иво Лола Рибар".

На филму је активан од 1948. када снима документарни филм Грчка деца (о деци смештеној у Југославији после грађанског рата у Грчкој), а затим режира дугометражни играни филм Језеро (1950) којим долази у сукоб са идеолошком матрицом тог доба. Упркос данку свом времену, Језеро је открило даровитог и сензибилног редитеља, нарочито у узбудљивим и монтажно драматичним сценама бујице, које спадају у најбоље што је остварено у југословенском филму тог периода. Касније се више није враћао тзв. „друштвено ангажованом" филму. Крајем 50-их година постаје главни уредник културно-уметничког програма на тек основаној Телевизији Београд (до 1963) и зачетник првог аутентичног телевизијског израза у нас, чији се корени могу пратити од Веселе вечери на Радију и Хумористичког позоришта. Био је аутор прве југословенске телевизијске серије Сервисна станица (1959--1960, 16 епизода), са водећим српским комичарима М. Алексићем (Вд Рака) и М. Петровићем Чкаљом (Кувар Јордан). Захваљујући њеној огромној популарности, започело је „златно доба" телевизије у Срба, а с њом и нарочити тип хумористичке забавне серије (sitcom у домаћој обради), засноване на лаком, лепршавом хумору и бенигној, „езоповској" критици старог, конзервативног и опресивног, те знакова потрошачког менталитета. Уследиле су серијe Музеј воштаних фигура (1962--1963, 16 епизода) и Огледало грађанина Покорног (1964, 10 епизода), које су достигле огромну популарност у целој Југославији. Са М. Алексићем у улози Цулета Покорног Ђ. је остварио прототип „малог грађанина" социјалистичке урбане средине, чији се идеализам и покушаји да створи бољи свет сударају са себичном и похлепном околином. У ТВ серији Лицем у наличје (1965, 20 епизода) на делу је, међутим, покушај озбиљнијег хумора и друштвене критике. Ни она ни наредне серије (Црни снег, 1966, 10 епизода; Људи и папагаји, 1966, 5 епизода; Спавајте мирно, 1968, 8 епизода; Сачулатац, 1968--1969, 9 епизода; Десет заповести, 1970, 10 епизода; и Ћу, ћеш, ће, 1972, 10 епизода) нису ипак достигле значај првих серија чији дух је остао сачуван у дугометражним играним филмовима Нема малих богова и Срећа у торби (1961), На место, грађанине Покорни (1964), Леђа Ивана Грозног (1965), Златна праћка (1967) и Бог је умро узалуд (1969) са истим глумцима, сада већ класицима српске комедије. Новогодишњом гала серијом Уби или пољуби (1984--1985) Ђ. је завршио редитељску каријеру, али и даље наставља да пише за телевизију (1984, Позориште у кући као сценариста две епизоде).

Духовит и надарен комедиограф, са склоностима за друштвену сатиру свог доба, Ђ. је, често у тандему са хумористом и сатиричарем Н. Новаковићем (Новак Новак), погађао народне жеље и осећања, те пружао часове одушке, утехе и смеха, у духу најбољих традиција српске културе. Његово дело је значајно и заокружено и представља највиши домет телевизијске забавне продукције 60-их и 70-их година ХХ в. Одликован је Орденом рада са црвеном заставом, Орденом Републике са сребрним венцем и Орденом братства и јединства са златнм венцем.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Лола Ђукић, Склеротични мемоари, Бг 1987; Како су нас засмејавали Радивоје Лола Ђукић и Новак Новак, мултимедијални документ Катедре за библиотекарство и информатику Филолошког факултета у Београду, 2012--2013.

Божидар Зечевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)