ЂУРИЋ, Војислав М.

ЂУРИЋ, Војислав М., књижевни теоретичар и историчар, универзитетски професор (Мало Крчмаре код Раче Крагујевачке, 17. I 1912 -- Београд, 27. VII 2006). Основну школу завршио у родном месту (1923), гимназију у Крагујевцу, а Филозофски факултет у Београду -- југословенске књижевности и класичне студије (1931--1935). Докторирао 1939. с тезом Тужбалица у светској књижевности (Бг 1940). Професор VI мушке гимназије у Београду (1936--1941). Почетком II светског рата хапшен, затворен и злостављан у младеновачком затвору. Одлази за професора женске учитељске школе у Крагујевцу (1941--1946) и управника тамошњег Народног позоришта (1944--1945). Био је руководилац Наставног савета и помоћник министра просвете Србије (1946--1949). На ФФ у Београду доцент од 1949, а од 1954. редовни професор. Основао је Катедру за општу књижевност и теорију књижевности на ФФ у Београду (1954), те Центар за теорију књижевности и естетику при ФФ, који ће се касније осамосталити као Институт за књижевност и уметност. Био је уредник Универзитетског весника (1953--1954), Свезака ИКУМ (1960--1963), директор Института (1960--1966), декан ФФ, дописни члан САНУ од 1961 (редовни од 1970) и секретар Одељења језика и књижевности (1963--1974), па потпредседник САНУ (1977--1981). Био је члан и председник више Академијиних одбора, члан управе и председник СКЗ.

Огласио се гимназијском збирком љубавне лирике Сутонска дрхтања (Бг 1932), али се убрзо сасвим окренуо проучавању књижевности. Прве радове објавио је о Вуку и народној књижевности, што ће остати његова доживотна опсесија. И у науци и у настави је посматрао народну књижевност у компаративном контексту, што се већ види из наслова његове докторске дисертације. У томе је имао подршку Веселина Чајкановића, свога професора и ментора, чијом је личношћу и студијама митологије био доживотно фасциниран, жалећи што није могао да -- уз студије опште књижевности -- уведе и студије компаративне митологије. Приредио је сабрана дела Веселина Чајкановића у пет књига, написавши уводне текстове, напомене и допуне (Бг 1994). Познавање усмене традиције других народа и књижевности -- од сумерско-вавилонске, хебрејске, староиндијске, преко античких спевова, па до енглеских и шкотских бајки и балканског фолклора -- омогућавало му је смела поређења, широки контекст, спој књижевноисторијских и књижевнотеоријских увида, поштовање естетских критеријума у вредновању и сигурну оријентацију међу вредностима, па је српску усмену епику стављао „Хомеру уз колено". Уочавао је живе везе између усмене и писане књижевности, а антологијама народних епских песама (1947--2001), највећма рађених на основу Вукових збирки, постао је наш најзначајнији антологичар после II светског рата. Осветлио је низ књижевних -- историјских и неисторијских -- епских јунака. Пробрао је и Народне лирске песме (Бг 1953) и избор дорадио 1963, па ће друга верзија доживети до 1971. шест издања. Паралелно је радио и на усменој прози: објавио је Српскохрватске бајке (Бг 1957), па Бајке са британских острва (Бг 1960), те Антологију народних приповедака (Бг 1960), а коначан избор и вредновање ове усмене прозне врсте је његова Антологија српских народних приповедака (Бг 2003). Као уредник је предговором пропратио Аромунске загонетке (Бг 1980), Ромске загонетке (Бг 1980), Турске загонетке (Бг 1980) и Албанске загонетке (Бг 1981), све у издању САНУ. Косовски бој нужно је морао доћи у средиште Ђ. пажње (Косовски бој у српској књижевности, Бг 1990). Антологичар усмерен на Вуково дело, Ђ. ће се бавити Вуковом поетиком, посебно Вуковом прозом (Вукови записи, Бг 1964; Вукови портрети устаника у спису „Као српски Плутарх", Бг 2002). Од нарочитог значаја је Ђ. избор из светске поезије, Лирика (Бг 1965), рађен и као приручник у настави за проучавање теорије лирике и лирских врста (поднаслов друге верзије овога дела, Лирика у светској књижевности: врсте и антологија песама, Бг 1982), где су дати драгоцени погледи на вредности из светске и домаће лирике и на лирске врсте. Ђ. је и у антологичарским подухватима, као и у свему што је радио, настојао да укрсти и усагласи своја књижевноисторијска и књижевнотеоријска знања и интересовања.

Ђ. се напоредо бавио питањима опште и националне књижевности. Део предавања на ФФ сабрао је у књигу Књижевност старог Истока: материјал за изучавање (Бг 1951), где се приказују дела сумерско-вавилонске, египатске, јеврејске и индијске књижевности, са компаративним асоцијацијама на српску књижевност. Највише својих радова сабрао је у три тома (Говор поезије I: Појам, слика, звук, Бг 1966; Говор поезије II, Бг 1969; Говор поезије III, Бг 1980). Радови у тим књигама посвећени су теоријским питањима и индивидуалним поетикама појединих домаћих и страних писаца. Ширина Ђ. замаха често је условљена потребама националне културе (професорским, просветитељским, издавачким), што се види из његових књига, посвећених највећма класицима српске, хрватске, античке, француске, немачке и индијске књижевности, и понеком филологу, естетичару и књижевном мислиоцу. Основно Ђ. уверење је било да не може бити озбиљног проучавања српске књижевности без познавања страних језика и књижевности и теорије књижевности. Отуда његово обнављање студија опште књижевности и стварање Центра за теорију књижевности, где су једно време излазиле Свеске (1960), једно од ретких места у Југославији и свету где се систематски и сажето приказивала теоријска мисао из земље и света и пратила светска књижевнонаучна периодика. Ђ. и његов сарадник Б. Живојиновић покренули су идеју да се у Институту ради Речник књижевних термина. Ђ. је увео тимски рад у струци и покренуо у Институту едицију „Студије и расправе", где су изашли зборници радова о И. Андрићу (Бг 1962) и М. Крлежи (Бг 1967). Ђ. је изменио мапу институција за проучавање српске књижевности, спојио књижевноисторијска, књижевнотеоријска и компаративистичка знања и дао видан прилог проучавању српске и опште књижевности. Добио је висока признања: Орден рада са златним венцем (1961), Орден рада са црвеном заставом (1964), Седмојулску награду Србије (1969), Орден Републике са сребрним венцем (1983), Изузетну Вукову награду (1994) и др.

ДЕЛА: Порекло поезије и извори њеног развитка, Бг 1950; Народна књижевност. Предавања са курса за наставнике српског језика и књижевности, Бг 1950; Антологија народних јуначких песама, Бг 1954; Постанак и развој народне књижевности, Бг 1954; Српскохрватска народна епика, Сар. 1955; Антологија народних епских песама I и II, Н. Сад -- Бг 1958; Његошева поетика, Бг 1964; Трагање за духом речи: изабрани огледи, Бг 1990.

ЛИТЕРАТУРА: Зборник у част В.Ђ., Бг 1992 (с библиографијом); М. Лома, „Поступак В. Ђ. у проучавању примитивних и старих оријенталних књижевности", у: Проучавање опште књижевности данас, Бг 2005; Г. Радојчић Костић, „Библиографија академика Војислава Ђурића", у: Академик Војислав Ђурић, Митолошки зборник / Mythology collection, 15, Рача 2006; И. Тартаља, „В. Ђ.: пут у свет књижевности", ЗМСКЈ, 2008, 56, 2; Љ. Пешикан Љуштановић, „Хомеру уз колено", у: Усмено у писаном, Бг 2009.

Јован Делић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)