ЂОКОВИЋ, Милан

ЂОКОВИЋ, Милан, књижевник, редитељ, преводилац (Београд, 26. V 1908 -- Београд, 5. XII 1993). Завршио је књижевност на Филозофском факутету у Београду 1934. Био је новинар и уредник Правде. Књижевним прилозима сарађивао је у Мисли, СКГ, Нашој стварности, Ошишаном јежу. Прву драму, Бродоломници, „пет драматизованих скица једног послератног догађаја", објавио је 1932. У Народном позоришту је 1934, у режији Р. Плаовића, изведена његова драма Договор кућу гради. Са Плаовићем је написао драме Вода са планине (Бг 1938), Растанак на мосту (Бг 1939) и Кад је среда -- петак је (Бг 1940), које су игране у Београду, Новом Саду, Суботици, Великој Кикинди. Његове међуратне драме биле су веома популарне, извођене су широм тадашње земље, а игране су (Вода са планине) и у Бугарској. У њима је био усмерен на послератну друштвену стварност, на ратне и послератне профитере и на проблеме србијанског села, његове моралне вредности, животне тешкоће његових становника у трајним сукобима сељака са влашћу. У драмама са урбаним темама захватао је различите социјалне слојеве, указивао на морално посртање и корумпираност друштва и на отпор променама које доносе време и појединци. Ђ. је рат провео повучено, прикупљајући грађу за монографију о историји Београда и преводећи књигу Систем К. С. Станиславског (Бг 1945). После рата био је новинар Политике (1944--1946), директор Драмског студија НП (1946--1947), директор Драме НП (1947--1960), у којем је и режирао (С. Куленовић, Вечера, 1948; Ђ. Јакшић, Станоје Главаш, 1949; О. Бихаљи Мерин, Ливница, 1950; Ђ., Раскрсница, 1951; С. Сремац, Зона Замфирова, 1952), одговорни уредник часописа Позориште (1947--1948). Био је и управник Коларчевог народног универзитета (1961--1970) и управник ЈДП (1970--1974). Поред разних дужности био је један од најзаслужнијих културних радника у Србији друге половине ХХ в.: оснивач и први председник КПЗ Београда (1956), председник СКЗ (1961--1962, 1966--1969), председник КПЗ Србије (1968--1971), један од иницијатора оснивања Октобарске награде Београда (1955), Стеријиног позорја (1956), награде „Милан Богдановић" за књижевну критику (1968), Вукове задужбине, којој је био и први председник (1987) и др. Заједно са Г. Јованићем био је извршилац последње воље Иве Андрића и члан управе Задужбине Иве Андрића. У послератним драмама (Раскрсница, Бг 1951; Кућа од карата, Бг 1957; Љубав, Бг 1958), поред приказа друштвене атмосфере на самом почетку II светског рата, с неминовним политичким поларизацијама међу ликовима, за драмски предмет најчешће је бирао актуелне друштвене и интимне теме, које је оживљавао природним дијалозима и јасно постављеним драмским сценама, највише у духу театролошких поставки Станиславског. С руског је превео и неколико драма М. Горког и Злочин и казну Ф. М. Достојевског. Ђ. је за простор своје прозе, као и драма, најчешће бирао међуратни, окупацијски и послератни Београд, савремене друштвене теме и положај обичних људи у њему. У прозним књигама су му први дани окупације (Земља мала а граница много, Бг 1991) и последњи дани пред ослобођење Београда (Девет ноћи до зоре, Бг 1961) послужили као погодан садржински оквир за сложене романескне ситуације и упечатљиве ликове, који трагичне историјске промене преживљавају свесни њихове неминовности. Сећања на сусрете, пријатељства и разговоре с писцима, глумцима, редитељима и другим ствараоцима и личностима јавног животa међуратног Београда веома сликовито је описао у мемоарској књизи Онај стари Београд (Бг 1994), да би у Дневнику управника позоришта 1--2 (Бг 2016) оживео стваралачку атмосферу у ЈДП док је био његов управник. Носилац је Ордена рада II реда (1949) и Ордена заслуга за народ са златним венцем (1968). Добитник је Вукове награде (1968) и колективне Октобарске награде за капитални издавачки подухват Историја Београда (1973).

ДЕЛА: приповетке: Вождова несаница, Бг 1985; драме: После љубави, Бг 1968; „Наследница", Сцена, 1984, 20; „Вожд и дипломатија: драма у шест слика", Сцена, 1994, 30, 1, 1--2; монографија: Бранислав Нушић, Бг 1964.

ЛИТЕРАТУРА: К. Тарановски, „Милан Ђоковић: Бродоломници", ЛМС, 1933, 107, 335, 2; Д. Ређеп, „Од истог читаоца -- Милан Ђоковић: Девет ноћи до зоре", ЛМС, 1961, 137, 387, 6; М. И. Бандић, „Београд у причи, М. Ђоковић: Вождова несаница", Политика, 8. III 1986; Ј. Ћирилов, Драмски писци, моји савременици, Н. Сад 1989; Р. Поповић (прир.), Спомен на Милана Ђоковића, Бг 1994; С. Лукић, „Један Београђанин -- Милан Ђоковић", Књижевност, 1994, 49, 100, 1--3; М. Јевтић, Траг времена, Разговори са Миланом Ђоковићем, Бг 2013; А. Пејчић, „Милан Ђоковић о Браниславу Нушићу -- Незаобилазна књига", Philologia Мediana, 2014, 6, 6.

Марко Недић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)