ЂОРЂИЋ, Петар

ЂОРЂИЋ, Петар, слависта, филолог, универзитетски професор (Тузла, 24. VIII 1904 -- Београд, 16. VI 1989). Студије славистике започео у Београду (1924--1926), наставио у Кракову (1926--1928), где је 1928. одбранио докторску дисертацију „О словенским трпним придевима". Предавао у Мушкој гимназији у Земуну (1929), на Катедри за руски језик на Филозофском факултету у Београду (1929--1931), у гимназији у Руми (1931--1934), био доцент Богословског факултета у Београду (1934) и ванредни професор истог факултета (1940). Додељен је на рад Народној библиотеци у Београду (1942), па враћен на БФ (1945). Био је редактор курсева у Радио Београду (1946), професор Прве женске, затим Друге мушке гимназије у Сарајеву (1947), научни сарадник Народне библиотеке Србије (1948--1954), а од 1954. редовни професор на ФФ у Новом Саду и шеф Катедре за источне и западне словенске језике и књижевности, касније Катедре за руски језик и књижевност на истом факултету (од 1961) до пензионисања (1974). Бавио се српском и словенском палеографијом, старословенским језиком, упоредном граматиком словенских језика, а посебно српским, руским, чешким и словачким језиком, историјом словенске писмености и словенске филологије. Његова Историја српске ћирилице: палеографско-филолошки прилози (Бг 1971) представља капитално дело српске лингвистике, настало из ауторових универзитетских предавања о старословенском језику и словенској палеографији на Филозофском факултету у Новом Саду. У њој су обрађени историја писма и палеографија, извори за проучавање словенског писма до краја XI в., ширење писмености у српским земљама, те употреба и развитак српског брзописа изван његовог матичног подручја, а представљене су и многобројне репродукције и илустрације докумената написаних различитим типовима ћирилице. Обрађена је гласовна вредност слова и њихова употреба у писању текстова, а представљен је и начин савремене транскрипције таквих текстова, по чему је ова књига била прва у дотадашњој палеографској литератури. Објавио је и више радова из области српске говорне културе, књижевнојезичке норме и историје српског књижевног језика. Био је члан Комисије за израду речника црквенословенског језика при Међународном славистичком комитету (1958), а када је у Загребу основана Југословенска национална комисија за израду речника црквенословенског језика (1963), као њен први председник иницирао је формирање београдског средишта за израду речника црквенословенског језика српске редакције. Био је сарадник Енциклопедије Југославије, члан уредништва часописа ЗМСФЛ и члан првог редакционог одбора за израду Речника савременог српскохрватског књижевног језика у издању Матице српске и Матице хрватске. Учествовао у конципирању пројекта речника славеносрпског језика МС. Добитник је награде Српске краљевске академије (1931), Седмојулске награде СР Србије (1971), те Спомен-захвалнице Унивeрзитетске библиотеке „Светозар Марковић" у Београду (1976).

ДЕЛА: Руски у 100 часова: увођење у руски језик, Бг 1940; Старословенски језик, Н. Сад 1975.

Литература: Библиографија радова радника Филозофског факултета у Новом Саду, Н. Сад 1984; П. Пипер, Прилози историји српске славистике, Бг 2011.

П. Пипер

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)