ЂУРЂЕВИЋ, Игњат

ЂУРЂЕВИЋ, Игњат, књижевник, филолог (Дубровник, 13. II 1675 -- Дубровник, 22. I 1737). Рођен у властеоској породици. Завршио је исусовачку гимназију; закалуђерио се 1697. ступањем у исусовачки ред; студирао је филозофију у Римском исусовачком колегијуму и неколико година провео као професор у Италији; напустио је овај ред, вратио се у Дубровник и 1706. ушао у ред бенедиктинаца (био је проповедник и опат у бенедиктинским манастирима на територији Републике). Био је један од најобразованијих и најзначајнијих Дубровчана свога времена, последњи велики песник у дубровачкој књижевности, вишестран у својим интересовањима (филолог, историчар, историчар књижевности, филозоф, теолог). Књижевним радом бавио се од 16. године: у младости је писао љубавну поезију, а потом се развио у плодног и разноврсног песника и научника. Писао је поезију на народном, латинском (Poetici lusus varii) и италијанском језику; препевао је псалтир (Салтијер словински, Венеција 1729), започео препев Вергилијеве Енеиде. Писао је тада популарне спевове, религиозно-рефлексивне (Уздаси Мандалјене покорнице) и шаљиве (Сузе Марункове и др.). Значајан је кaо биограф дубровачких писаца, члан дубровачког ученог друштва Академије Испразнијех, у којој се расправљало о предности словенског, матерњег језика („lingua slava", „lingua madre") над страним, као сарадник на италијанско-латинско-илирском речнику А. Дела Беле, као историчар (Rerum Illyricarum -- Историја Илирије, у којој је расправљао о језику, народној јуначкој поезији, хомерском питању, пореклу Словена, историји Дубровника и Боке которске итд.). Љубавна поезија Ђ., на коју је утицала нова аркадска струја, највреднији је део његовог песништва; обухватала је готово све типичне барокне теме и мотиве, одликовала се стилским савршенством и складом, развијеним песничким изразом. Осим љубавних песама писао је свадбене (пирне) зачинке, „попијевке за гудке" и „пастирске разговоре" са прикривеним позивима на љубав и уживање, посланице, песме у ритму и духу народне поезије (Попијевка више смрти Марка Краљевића; препевавао је сицилијанску народну поезију), сатире, духовну поезију и др. Најзначајније Ђ. дело побожног карактера, Уздаси Мандалјене покорнице (Венеција 1728), јесте спев са темом покајања, испеван у богатом барокном стилу: спајао је у себи контрасте (путеност и дубоку побожност), али је у њему превазиђена маринистичка поетика изненађења, што је дало оригиналну ноту опевању покајања. Водио је теолошке и филолошке расправе. Један је од најважнијих дубровачких биографа, аутор неколико дела те врсте, од којих су најзначајнији Животи знаменитих Дубровчана (Vitae illustrium Rhacusinorum, између 1707. и 1716), са 105 биографија, међу којима су животописи свих значајнијих дубровачких писаца.

ДЕЛА: Дјела И. Ђ., Стари писци хрватски, XXIV, XXV, Зг 1918; Биографска дела И. Ђ., Бг 1935; „Муза сицилијанска И. Ђ.", Питања књижевности и језика, 1958, IV, 1; Латинске пјесни разлике, Зг 1959; И. Пудић, Rerum Illyricarum Игњата Ђурђевића, Сар. 1967; З. Бојовић, Избор из дела И. Ђ., Бг 1997.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Прохаска, И. Ђ. и А. Канижлић, Штудија о бароку у нашој књижевности, Зг 1909; Đ. Körbler, „И. Ђ. претходник Волфов у Хомерову питању", Рад ЈАЗУ, 1911, 186; П. Поповић, „О раду на дубровачкој биографији, 1., Стари дубровачки животописци", у: Биографска дела И. Ђ., Бг 1935; R. Lachmann-Schmohl, Ignjat Đorđić, Eine stilistische Untersuchung zum slavischen Barock, Köln--Graz 1964; В. Гортан, „И. Ђ. о себи и својима у Poetici lusus varii", ЖА, 1972, XXII; И. Пудић, „И. Ђ. о српским народним песмама", ПКЈИФ, 1976, XLII; З. Бојовић, Дубровачки писци, Бг 2000.

Злата Бојовић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)