Ђ

Ђ, шесто слово српске ћирилице, које има више појавних облика (алографа): Ђ, ђ, Ђ, ђ итд. Њиме се означава африката ђ у српском језику. Појављује се у српској рукописној ћирилици предвуковског периода. У рукописној књизи „Мач духовни" Гаврил Стефановић Венцловић је 1738, у покушају да нађе решење за различито обележавање ћ и ђ, старим словом ђерв обележавао ђ, а новим знаком ћ означавао је ћ. У штампану ћирилицу ђ уводи Вук Караџић својом другом азбучном реформом, изнесеном у Српском рјечнику 1818. Нацрт за слово дао му је Лукијан Мушицки, који га је, независно од Венцловића, начинио угледањем на рукописно ђерв. О заслузи Мушицког сведочи његова преписка с Вуком из 1817. и 1818.

ЛИТЕРАТУРА: А. Младеновић, „Обележавање гласова ћ и ђ у рукопису 'Мач духовни' Гаврила Стефановића Венцловића", Зборник за филологију и лингвистику, 1967, X; Историја српског језика. Одабрани радови, Бг 2008.

Јасмина Грковић-Мејџор

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)