ЂОРЂЕВИЋ, Вукадин

ЂОРЂЕВИЋ, Вукадин, грађевински инжењер (Градашница код Пирота, 25. II 1922 -- Београд, 18. X 2012). На Грађевински одсек Техничког факултета у Београду уписао се 1945, а дипломирао 1950. на тада реорганизованом факултету који је 1948. прерастао у Грађевински факултет Техничке велике школе у Београду. Дипломирао је из области коришћења водних снага, са предлогом хидротехничког уређења горњег тока Ибра. Као резултат тог рада пројектована је брана „Газиводе" на Ибру, која је касније и изграђена, у оквиру Хидросистема „Ибар--Лепенац". До децембра 1951. радио је на грађењу војних поморских објеката у Дивуљама, Трогиру и Плочама. Од 1951. радио је у предузећу „Хидро-термо-електро пројект" које је формирано за пројектовање хидро и термоелектрана и водопривредних објеката, а из којег је настао данашњи „Енергопројект" из Београда. У периоду 1951--1957. руководио је израдом пројеката малих и средњих хидроелектрана и водопривредних система: ХЕ „Гамзиград" на Црном Тимоку, ХЕ „Кожњар" на Дечанској Бистрици, ХЕ „Дикнице" на Шар-планини, ХЕ „Високи Дечани" на Дечанској Бистрици, ХЕ „Ругово" на Пећкој Бистрици. Пројектовао је водопривредни систем „Батлава" на Батлави за снабдевање водом термоелектрана на Косову, ХЕ „Врла 4" у оквиру система Власинских електрана, као и ХЕ „Аја марина" на Криту. Након објеката првенаца наше хидроенергетике, 1957. добио је најодговорнији задатак -- пројектовање хидроенергетско-пловидбеног система (ХЕПС) „Ђердап" на Дунаву. На том пројекту је радио пуних 28 година, најпре као пројектант, а касније и као шеф пројекта, све до завршетка радова на ХЕПС „Ђердап I" и већ поодмаклих радова на ХЕПС „Ђердап II". Године 1985. ступио је на дужност главног инжењера за пројекте у источној Србији. У првој фази рада на ХЕПС „Ђердап" (1964--1972) учествовао је у изради „Техничко-економског меморандума за енергетско пловидбено решење заједничког југословенско-румунског сектора Дунава" (генералног пројекта), који је разматрао више варијанти хидроенергетског и пловидбеног система на српско-румунском сектору Дунава и предложио најповољније решење које се могло етапно реализовати. Пројектовање југословенског дела је поверено „Енергопројекту" из Београда, а за шефа пројекта је одређен Ђ. као инжењер са великим искуством, па је координирао пројектна решења с иностраним партнером, руководио великим тимом стручњака разних специјалности и успешно решавао многобројне проблеме изградње објеката, по предвиђеним фазама. Посебно је био тежак проблем преграђивања реке током грађења, који је успешно решен загатима у више фаза. Оригинална решења те градње Ђ. и његови сарадници су приказивали на конгресима Међународног комитета за велике бране и објављивали у познатим светским стручним часописима, а посебно је значајна монографија Хидроенергетски и пловидбени систем Ђердап (Бг 1973). Након завршетка радова на ХЕПС „Ђердап I", Ђ. је руководио пројектом ХЕПС „Ђердап II" и учествовао у његовој изградњи која је започета 1977. Ђ. је био редовни члан Академије инжењерских наука Србије, а за успешну реализацију ђердапског пројекта добио је Седмојулску награду (1973). Био је носилац и многих плакета и одликовања, међу којима се истичу Орден рада III степена (1956), Орден рада са црвеном заставом (1972), Орден рада I реда (1972) -- одликовање румунске владе за рад на заједничком пројекту ХЕПС „Ђердап"

ИЗВОР: Архива „Енергопројекта--Хидроинжењеринга".

Бранислав Ђорђевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)