ЂУБРЕЊЕ,

ЂУБРЕЊЕ, агротехничка мера уношења ђубрива, различитих материјала природног или синтетичког порекла који садрже један или више хранљивих елемената (→ Исхрана биљака) у земљиште или њиховог наношења на биљна ткива како би се поспешили растење и продуктивност биљака. Ђ. кроз историју прати сам развој пољопривреде, а коришћење пепела биљног порекла, свежих биљних остатака и стајњака код старих Египћана, Вавилонаца, Етрураца и Германа забележили су антички писци Аристотел, Плиније Старији и Колумела. Данас постоји више класификација ђубрива, према пореклу (природна и синтетичка), саставу (органска и минерална) и облику (чврста и течна). Ђубрива могу бити појединачна (један хранљиви елеменат) или вишеструка (два или више хранљивих елемената). Вишеструка минерална ђубрива, у зависности од начина добијања, деле се на мешана или комплексна (добијена хемијским реакцијама у посебним постројењима -- реакторима). Такође, у зависности од степена растворљивости, чврста минерална ђубрива могу бити брже или спорије растворљива. Најчешће коришћена природна органска ђубрива су стајњак (потиче од екскремената домаћих животиња и простирке), компост (настаје микробиолошким разлагањем органских остатака) и синтетичко азотно ђубриво уреа (карбамид). Од минералних ђубрива најчешће се употребљавају NPK мешана или комплексна ђубрива, некада са додатком осталих макрохранива (Mg, Ca, S) или једног или више микроелемената. Данас су све чешће у употреби и тзв. микрођубрива са једним или више микроелемената, која се по правилу најчешће примењују преко листа (фолијарно). Дугогодишњом експлоатацијом налазишта чилске шалитре (NaNO3), првог природног минералног N ђубрива, ове резерве су биле исцрпљене, али су технологије добијања амонијака (Хабер-Бошов процес) и његовог превођења у азотну киселину (Освалдов процес) омогућиле масовнију производњу синтетичких минералних N ђубрива и тако решиле проблем глади на светском нивоу. Данас нови проблем представља убрзано трошење резерви фосфата за производњу P ђубрива, које ће, према различитим проценама, бити исцрпљене за 50--200 година. Поред тога, многи секундарни производи из индустрије користили су се, или се још увек користе, као ђубрива (на пример згура из високих пећи за производњу челика), али је њихова употреба ограничена због потенцијалног загађивања земљишта тешким металима. Употреба минералних ђубрива у свету варира у зависности од економске развијености, што је и главни разлог ниских приноса и честе појаве глади у земљама у развоју. Са друге стране, прекомерна употреба минералних ђубрива доприноси заслањењу земљишта и повећаном загађењу површинских и подземних вода. Развој нових технологија производње ђубрива је у успону, а главни циљ је производња ефикаснијих ђубрива, која би се употребљавала у мањим дозама и стога имала нижу цену, али била и мање штетна по околину. Развој индустрије ђубрива паралелно прати и развој механизације за њихову примену.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Радовић (ур.), Приручник о ђубривима и ђубрењу, Бг 1969; А. Finck, Fertilizers and fertilization, Berlin 1982; J. L., Havlin и др*., Fertility and fertilizers*, London 2013.

М. Николић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)