ЂОРЂЕ БРАНКОВИЋ

ЂОРЂЕ БРАНКОВИЋ, деспот (Фурланија, 1461 -- Крушедол, 18. I 1516). Старији син слепог Стефана, сина деспота Ђурђа Бранковића, и Ангелине, кћери албанског великаша Аријанита Комнина. После смрти Вука Гргуревића угарски краљ Матија Корвин доделио му је титулу српског деспота у Будиму 1486. Исте године Ђ. Б. се са мајком Ангелином и братом Јованом настанио у Срему, где су од краља добили поседе Купиник, Беркасово, Јарак, Ириг и др. Бранковићи су са собом донели мошти слепог Стефана и положили их у Цркву Св. Луке у Купинику. Деспот Ђ. Б. је од тог времена био везан за јужну Угарску мешајући се у сукобе славонске властеле (1493/94). Са Петром Варадијем, калочким надбискупом, сукобио се 1496. око црквене десетине сматрајући да Срби, будући православни, нису дужни да плаћају намете католичкој цркви, при чему се позивао на декрете угарских краљева. Деспот се заједно с мајком и братом старао о светогорским манастирима Хиландар, Свети Павле и Есфигмен. У другој половини 1497. или током 1498. Ђ. Б. се замонашио, те се од тог доба у изворима помиње као монах Максим. У прво време старао се о духовним потребама Срба у Срему. За време угарско-турског рата у новембру 1501. боравио је у дипломатској мисији у Венецији. После смрти деспота Јована Бранковића (1502) и удаје његове удовице Јелене Јакшић за хрватског великаша Иваниша Бериславића, који је понео титулу српског деспота (1504), Максим је с мајком Ангелином отишао у Влашку код војводе Јована Радула, за којег је обављао дипломатске послове. Почев од 1505. помиње са као влашки митрополит. После смрти Јована Радула, Максим и Ангелина су се вратили у Срем, где су уз помоћ браће Јакшића, влашког војводе Јована Њагоја и московског великог кнеза Василија III Ивановича подигли манастир Крушедол (1512--1516), у којем су почивале мошти последњих Бранковића. Максим Бранковић се од 1513. помиње као београдски митрополит.

ИЗВОРИ: G. Wagner, Petri de Warda Epistolae, Posonii 1776; J. Teleki, Hunyadiak kora Magyarországon XII, Pesten 1857; F. Miklosich, Monumenta Serbica, Беч 1858; Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Ср. Карловци 1927; К. Митровић, „Повеља деспота Ђорђа Бранковића о прихватању ктиторства над Хиландаром", ССА, 2006, 5; „Повеља деспота Ђорђа, Јована и Ангелине Бранковић манастиру Светог Павла", ССА, 2007, 6.

ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, Последњи Бранковићи у историји и у народном певању, Н. Сад 1886; А. Ивић, Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања потиско-поморишке границе (1703), Н. Сад 1929; Р. Грујић, Духовни живот, Војводина I, Н. Сад 1939; Ђ. Сп. Радојичић, „Хагиолошки прилози о последњим Бранковићима", ГИДНС, 1939, 12; Д. Динић Кнежевић, „Сремски Бранковићи", Истраживања, 1975, 4; Историја српског народа II, Бг 1982; Н. Лемајић, Српски народни прваци, главари и старешине после пропасти средњовековних држава, Н. Сад 1999; С. Ћирковић, „Поствизантијски деспоти", ЗРВИ, 1999--2000, 38; М. Спремић, Српски деспоти у Срему, Срем кроз векове, Бг--Беочин 2006.

К. Митровић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)