ЂУРИЋ, Димитрије

ЂУРИЋ, Димитрије, генерал, министар (Београд, 29. IX 1838 -- Београд, 19. X 1893). Војну каријеру започео је похађањем Артиљеријске школе, будуће Војне академије 1855--1860. Усавршавао се у Берлину, у Главном генералштабу, а од 1861. до 1867. у трупама и војним установама царске Русије. Првим војним распоредом одређен је за водника у 2. батаљону стајаће војске, да би по повратку из иностранства био послат на службу у Општевојно одељење Министарства војног. Постављен је 1868. за Генералштабног официра при Београдској окружној војсци. Уочи Српско-турског рата унапређен је за главног интенданта целокупне војске, да би исте 1876. био премештен на место начелника Економског одељења Министарства војног. У Другом српско-турском рату, од децембра 1877. до октобра 1878, био је начелник штаба Шумадијског кора. Кратко време почетком 80-их провео је у трупи, као командант бригаде стајаће војске, а већ 1883. био постављен за референта пешадије при новооснованој Команди активне војске. Другу половину ове деценије провео је на служби при разним војним установама. У два наврата био је начелник Историјског одељења Главног генералштаба, а затим поново на дужности главног интенданта целокупне војске. Oд мартa 1887. налазио се на месту начелника Операцијског одељења Главног генералштаба. Током времена непрестано је напредовао у војној хијерархији. Од 1860. до 1876. прошао је све ниже чинове, а пред рат са Турском унапређен је у чин мајора. Више чинове стицао је од 1876. до 1881, а 1893. био је унапређен у чин генерала. Највећи део Ђ. каријере био је посвећен раду на Војној академији. С изузетком ратних година од 1869. до 1893, био је предавач на више предмета. У три наврата (1887--1893), са прекидима, био је и управник ове установе. Престолонаследнику Александру Обреновићу држао је часове стратегије. Ђ. је два пута био и министар војни, у кабинету Саве Грујића (1889--1890), а затим кратко време 1892. у влади Николе Пашића. Аутор је десетине књига (Основна тактика три рода војске, 1--9, Бг 1879--1881; Тактика великих тактичких тела, Бг 1885; Свети Сава и војна настава, Бг 1887; Стратегија (тактика војевања), Бг 1895), чланака и превода због којих је поред војних добио и неколико цивилних признања. Од 1892. био је члан Српског ученог друштва.

ДЕЛА: Споменик Лазару К. Чолак-Антићу, Бг 1877; Српско-бугарска војна 1885/6, Бг б.г.; превод с француског: Ратна начела Наполеонова, Бг 1860.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица педесетогодишњице Војне академије, Бг 1900; М. Милићевић, Љ. Поповић, Министри војни Кнежевине и Краљевине Србије, Бг 1998; Љ. Поповић, Н. Марческу, Начелници Војне академије 1850--2000, Бг 2000; М. Милићевић, Љ. Поповић, Генерали војске Кнежевине и Краљевине Србије, Бг 2003; Б. Младеновић, М. Милићевић, Питомци Војне академије, Бг 2012.

Милић Ј. Милићевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)