ЂУРИЋ, Душан

ЂУРИЋ, Душан, учитељ, писац (Бежанија, 21. IX 1870 -- Земун, 4. V 1940). Учитељску школу завршио у Сомбору, а у Загребу је 1910. положио испит за наставника грађанске школе. Службовао у многим местима по Срему и Славонији. Писао приповетке (Неколико приповедака за српску младеж, Н. Сад 1892; Дечији добротвор: три приповетке за српску младеж, Ср. Карловци 1907; Пет изворних приповедака за децу, В. Кикинда 1905) и романе типичне за моралистичко-дидактичку учитељску књижевност за децу и младе с краја XIX и почетка XX в. Углавном се угледао на страну моралистичко-дидактичку литературу. Већина његових дела почива на контрасту између примерног и лошег детета. Ликови су му плошни, сведени на педагошку функцију. Сижеи се окончавају најчешће животним успехом добре и моралним преображајем лоше деце. По том моделу писао прозу о детињству српских интелектуалаца и књижевника Глигорија Трлајића и Доситеја Обрадовића (Мали ђакон, Н. Сад 1911). Захвата и религиозну и национално-историјску тематику (Краљ Драгутин, б. м., 1898; Искрице из српске историје, б. м. 1924).

ДЕЛА: приче: Миленко, В. Кикинда 1893; Добро се добрим враћа, В. Кикинда 1893; Конац дело краси, В. Кикинда 1893; Мирко и Павао, В. Кикинда 1897; Трпен спасен, Н. Сад 1895.

ЛИТЕРАТУРА: Вл. Ћоровић, „Мали ђакон", Босанска вила, 1911, 6; Ј. Скерлић, „Две нове књиге о Доситеју Обрадовићу", СКГ, 1911, XXVI, 9; Д. Јекнић, Српска књижевност за децу I, Бг 1994; Т. Петровић, Историја српске књижевности за децу, Н. Сад 2008.

Д. Бедов

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)