ЂУРАКОВАЦ

ЂУРАКОВАЦ, село на северној периферији Метохијске котлине, 1 км источно од корита Источке реке, леве притоке Белог Дрима. Кроз њега пролази пут Пећ -- Косовска Митровица. Општинско средиште Исток је 7 км североисточно од села и повезани су асфалтним путем. Централни део села је компактан са кућама грађеним на знатним растојањима, док су периферије дисперзивне. Изграђено је на око 435 м н.в. У историјским изворима помиње се од 1362, у турским пописима из 1485. као Ђербчиша, 1570/71. и у катастиху манастира Девич из 1761--1780. Статус варошице добио је 1929. Године 1991. у њему је пописано 790 становника, од којих 52% Срба и 24,2% Црногораца, али су се током геноцида јуна 1999. они иселили. У селу су се, поред Цркве Св. Николе која је најстарија, налазиле још две цркве. Црква Сабора Срба Светитеља, која потиче из 1997, демолирана је, затим 16. XI 2002. делимично минирана и поред присуства КФОР-а, а црквени дом код храма је спаљен. На темељима српске православне цркве Св. врача Козме и Дамјана изграђена је католичка црква 1978/79. У Ђ. се налазе и осморазредна основна школа, средња пољопривредна школа, месна канцеларија, здравствена станица и земљорадничка задруга.

Д. Р. Гатарић

Црква Св. Николе. Први пут се помиње у турским пописима из 1570/1571. и 1582. Судећи по надгробној плочи извесног Данила, уграђеној у под, храм је вероватно био подигнут у XIV в. Трудом попа Цветка и мештана Јована, Марка и Живка црква је обновљена 1592. До темеља су је порушили албански екстремисти 1999. Правоугаоне основе, делимично укопана, са апсидом на истоку, ова једнобродна грађевина засведена полуобличастим сводом имала је и дрвену припрату на западу. На довратницима дуборезбарених врата припрате била су урезана имена обновитеља -- попа Радоја са житељима и мајстора Саве, Јована, Мирка и Радослава из села Томанац. Живопис из 1592. извео је „грешни Милија зуграф". У олтарском простору биле су приказане Благовести, Служба архијереја (са арханђелима Урилом и Гаврилом) и Богородица са Христом. Програм наоса чинили су св. ратници Георгије, Димитрије, Теодор Тирон и Теодор Стратилат на јужном зиду; Св. Мина, Св. арханђео Михаило и Успење Богородице на западном зиду, св. архиђакони Стефан и Роман у нишама и Св. Кирил Филозоф на јужном зиду. У припрати је на источном зиду изнад улаза и ктиторског натписа било попрсје патрона -- Св. Николе, док су доњу зону заузимали Деизис са Св. апостолом Павлом, надвишен приказом Св. Георгија на коњу који пробада аждају. Зидно сликарство било је обновљено 1863. Из Цркве Св. Николе сачуван је Богородичник с октоихом, датиран у трећу четвртину XVI в. и 1640 (Пећ -- Ђураковац 1), са записом писара Иноћентија (л. 108^v^) о отоманском освајању Багдада. У ризници Пећке патријаршије чувају се царске двери и иконе из Цркве Св. Николе, настале почетком XVII в. и око 1630: Богородице са Христом и пророцима (ктитора „раба Божјег Веселина"), Богородице са Христом, Св. Јована Претече и Св. Николе. У непосредној близини храма у Ђ. налазили су се столетни храст и старо гробље са стећком у облику крста (XIV в.), девастирани 1999.

Ми. Матић

ЛИТЕРАТУРА: С. Петковић, Зидно сликарство на подручју Пећке патријаршије 1557--1614, Н. Сад 1965; М. Ивановић, ,,Прилози о споменицима Метохије, Новобрдске Криве Реке, Сиринићке и Никшићке жупе", Саопштења, 1983, 15; М. Шупут, Споменици српског црквеног градитељств XVI--XVII век, Бг 1991; Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001; M. Матић, Српски иконопис у доба обновљене Пећке патријаршије 1557--1690, Бг 2017; Српско уметничко наслеђе на Косову и Метохији: идентитет, значај, угроженост, Бг 2017.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)