ЂУРАШ ИЛИЈИЋ

ЂУРАШ ИЛИЈИЋ, властелин, челник (? -- ?, после 1362). Био је син Илије, кнеза, а потом кефалије, који је пред крај владе краља Стефана Уроша II Милутина и почетком владе краља Стефана Уроша III Дечанског као владаров намесник управљао Зетом. Као сведок, челник Ђ. И. се среће у повељи краља Стефана Уроша III Дубровчанима, издатој у Дању 25. III 1326. У време дубровачког сукоба са хумском властелом, као једном од најзаслужнијих што је хумски великаш Браноје Бранивојевић утамничен у Котору, Дубровчани су решили у лето 1326. да Ђ. И. богато обдаре. Иако је од самог почетка био у најближем кругу сарадника младог краља Стефана Душана (у чијој пратњи је био и крајем лета 1331. када је млади краљ збацио свога оца са престола), за читаве наредне две и по деценије о њему се готово ништа не зна. Тек пред смрт цара Стефана Душана о њему се у изворима срећу нови подаци. Заједно са браћом и синовима послат је 1355. у Скрадин, у помоћ царевој сестри Јелени, удовици бана Младена III Шубића, која је на територији брибирских кнезова настојала да сачува положај за себе и свог малолетног сина. По свој прилици обавештен о смрти цара Стефана Душана 20. XII 1355, кастелан Ђ. И. је решио 10. I 1356. да град преда Венецији. Према Мавру Орбину, у време слабљења српског царства Ђ. И. је са рођацима држао Горњу Зету, Балшићи су га напали и убили, а његово подручје заузели. Последњи пут у изворима среће се у лето 1362. Његова браћа војвода Никола и Младен Илијић су га надживели, у изворима се јављају 1386, у служби Балшића.

ИЗВОРИ: С. Љубић, Листине о одношајих између Јужнога Славенства и Млетачке републике, III, Зг 1872; Monumenta Ragusina. Libri reformationum V, Zg 1897; Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма I--1, Бг -- Ср. Карловци 1929; М. Орбин, Краљевство Словена, Бг 1968.

ЛИТЕРАТУРА: Историја Црне Горе, II/1, Тг 1970; К. Јиречек, Историја Срба I--II, Бг 1978; Р. Михаљчић, Крај Српског царства, Бг 1989.

Дејан Јечменица

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)