ЂУРИЋ, Душан

ЂУРИЋ, Душан, ендокринолог, дијабетолог, универзитетски професор (Крагујевац, 22. IV 1920 -- Београд, 1. VI 1997). За време рата био партијски и политички руководилац, један од бораца Прве пролетерске бригаде. После рата начелник Персоналног одељења ГШ Србије, Повереништва здравља Националног комитета Југославије и АСНО Србије. Био је председник Акционог одбора студената Универзитета у Београду, члан Универзитетског комитета КПЈ, Градског комитета КПЈ за Београд и члан ЦК Народне омладине. Годинама био члан ИК Међународног савеза студената (Праг), док није протеран 1949. Први је одговорни уредник Медицинског подмлатка. Дипломирао 1950. на Медицинском факултету у Београду и исте године примљен на Прву интерну клинику Мед. ф. у Бг, на којој је обавио специјализацију из интерне медицине и положио специјалистички испит 1955. Као стипендиста америчке владе боравио 1955--1957. у САД, где је на различитим универзитетима похађао специјалистичке студије из ендокринологије. Докторску дисертацију „Стање функције штитасте жлезде и коре надбубрега у болесника са тумором хипофизе" одбранио 1974. на Мед. ф. у Београду. Асистент за предмет Интерна медицина на истом факултету од 1954, а редовни професор од 1976. Уз то, хонорарни професор на Стоматолошком факултету у Београду (1964--1971), а од 1972. и на Мед. ф. у Приштини и у Крагујевцу. Основао и руководио последипломским студијама из ендокринологије на Мед. ф. у Београду, па се тако уврстио међу творце београдске ендокринолошке школе. Начелник новооснованог Ендокринолошког одељења Интерне клинике А Мед. ф. у Београду (1954) и директор Клинике за ендокринологију, дијабетес и болести метаболизма КЦС. Оснивач (1964) и стручни руководилац Завода за лечење, превенцију и рехабилитацију оболелих од тиреоидне жлезде на Златибору.

Објављивао радове из интерне медицине, посебно ендокринологије, те из историје српске медицине (о др Михајлу Илићу, о нашим народним херојима медицинарима у НОБ-у, о 60. годишњици рада Интерне клинике А). Главни је уредник књига и монографија често прихваћених у последипломској настави (Функционо испитивање ендокриног система, Бг--Зг 1982). Учествовао је у писању уџбеника Општа медицина (Бг 1967), Интерна медицина (Бг--Зг 1976) и Специјална клиничка физиологија (Бг--Зг 1976). Један је од преводилаца поглавља о ендокриним болестима америчког Уџбеникa интерне медицине (Зг--Бг 1965) Р. Л. Сесила и Р. Ф. Лоуба. Оснивач Удружења ендокринолога Југославије (1962) и његов дугогодишњи председник, неколико пута организатор Југословенског симпозијума о штитастој жлезди с међународним учешћем (Златибор). Почасни члан Румунског лекарског друштва. Вишегодишњи члан Извршног комитета Међународног удружења ендокринолога у Лондону и члан Комитета за ендокринологију Медицинске уније Балкана са седиштем у Букурешту, члан Европске асоцијације за дијабетес, Светске федерације за дијабетес и Европског удружења за тиреоидеу. Секретар и потпредседник СЛД у неколико мандата, те први председник Подружнице СЛД за Београд, оснивач и председник Ендокринолошке секције (1961), дугогодишњи председник Секције за уметност и неколико пута потпредседник Секције за историју медицине СЛД, председник Одбора за прославу 100. годишњице СЛД и председник Уређивачког одбора Споменице СЛД, те члан АМН СЛД од њеног оснивања 1976. Носилац Партизанске споменице 1941, добитник Седмојулске награде (1974), Награде АВНОЈ-а (1983), Плакете Града Београда 1944--1984, Награде СЛД за научноистраживачки рад (1985) и плакете Универзитета у Модени.

ДЕЛА: Diabetes mellitus, Kг 1980; Тумори ендокриног система, Бг 1989; Основи неуроендокринологије, Бг 1991; Ђурићи у Заовинама, Бг 1997.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Ђукановић (ур.), Биографије дугогодишњих чланова Академије медицинских наука Српског лекарског друштва, Бг 2016.

С. Миловановић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)