ЂОРЂЕВИЋ, Бранко Дрда

ЂОРЂЕВИЋ, Бранко Дрда, глумац, управник позоришта (Пожаревац, 6. I 1896 -- Београд, 2. X 1975). Још као ђак трећег разреда Учитељске школе ангажован је за члана хора у Народном позоришту „Краљ Александар I" у Скопљу (1914/15). За време I светског рата ступио је у ђачку чету и 1915. прешао Албанију. Глумио је у војничком позоришту IX пука на Солунском фронту (1917--1918), а након ослобођења у Армијском позоришту Прве армије (1919). После демобилизације постао је члан новооснованог позоришта „Стерија" у Вршцу (1920), затим је прешао у Српско народно позориште у Новом Саду (1921--1923), те у Градско позориште у Суботици (1923/24). Био је неко време и у Подрињском позоришту Д. Животића. Са Д. Леваком је 1925. основао и водио приватно повлашћено покрајинско позориште које је путовало по Краљевини, а на репертоару имало и оперете и драме. Након Градског позоришту у Нишу (1928/29), одлази за управника секције НП Дунавске бановине у Пожаревцу (1930--1934), где је глумио и режирао. Био је члан Секције за Дунавску бановину НП у Београду (1934/35), затим Градског позоришта у Крагујевцу (1935/36), које се пред крај сезоне припојило новоформираном НП Дунавске бановине (1936). Потом је поново у НП „Краљ Александар I" у Скопљу (1936--1941). Ту је 1939. прославио 25 година уметничког рада (као Арса у Власти и Жика у Сумњивом лицу Б. Нушића). За време рата је играо у НП у Нишу (1941--1944), а по ослобођењу у НП у Шапцу (1944--1947) и у Београдском драмском позоришту (1947--1955) у којем је маја 1954. обележио 40 година уметничког рада (као Белинић у Жервеовој Каролини Ријечкој). С успехом је играо и на радију и на телевизији. Био је врло студиозан у грађењу улога, а његова глума припадала је реалистичком стилу. Критика и публика су веома цениле његове креације Нушићевих ликова (Благоје, Живота у Др; Риста, Чеда, Ујка Васа у Госпођи министарки; Спасоје у Покојнику; Тома у Свету). Био је и Митке, Хаџи Тома, Марко (Б. Станковић, Коштана, Нечиста крв); Петко (М. Глишић, Подвала); Бубнов (М. Горки, На дну); Зверев (В. В. Шкваркин, Ноћна смотра); Мали (В. Лихтенберг, Каријера канцелисте Малог); Хаберле (Н. Ласло, Најсрећнији човек); Ђенерал Иволгин, Јарослав Илић (Ф. М. Достојевски, Идиот, Млада жена); Бивши министар (Р. Плаовић, М. Ђоковић, Растанак на мосту); Антонио (В. Шекспир, Млетачки трговац); Отац (К. Чапек, Бела болест); Арган (Молијер, Уображени болесник) и др. Одликован је Орденом рада III степена.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица СНП у Новом Саду 1861--1961, Н. Сад 1961; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; С. Јанић, Б. С. Стојковић, „Нишко позориште 1887--1915", Театрон, 1981, 30/1/2; Л. Дотлић, Из нашег позоришта старог, Н. Сад 1982; Р. В. Јовановић, Позориште и драма, Бг 1984; З. Т. Јовановић, Народно позориште Дунавске бановине, Бг -- Н. Сад 1996; П. Волк, Београдско глумиште, Бг 2001; З. Т. Јовановић, Народно позориште „Краљ Александар I" у Скопљу (1913--1941), I--II, Н. Сад 2005.

З. Максимовић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)