ЂУРАЂ I БАЛШИЋ

ЂУРАЂ I БАЛШИЋ, обласни господар (?, почетак XIV в. -- ?, 13. I 1378). Други од тројице синова оснивача династије Балше I. И поред тога што је у повељама из тог периода редовно навођен после старијег брата Страцимира, он је имао водећу улогу међу синовима Балше I, који су углавном наступали колективно. Мада од почетка браћа Балшићи управљају још увек скромном територијом између Скадарског језера и мора и вероватно Баром, цар Урош је истицао њихову делимичну самосталност. У сјеничкој повељи из 1360. он даје Дубровчанима слободу трговине по својој земљи „или на Зету на Балшиће, или на државу кнеза Воислава". Иако имају скромну област, они уживају углед и утицај близу ранга моћног кнеза Воислава. Доказ тог угледа је што их 1361. Дубровчани примају у ред својих почасних грађана, а 1362. и Венеција. Први знак одметништва од власти цара Уроша испољавају већ тада, за време српско-дубровачког рата 1361--1362. Као новопримљени грађани они стају на страну Дубровника. Балшићи су имали проблеме и на југу где су се сукобили са осамостаљеним албанским великашима Карлом Топијом и Блажом Матарангом. У току тог ратовања 1364. заробљен је Ђ., што је био велик ударац за породицу. Поново се јавља као слободан 1366, када је склопљен мир са Карлом Топијом. У међувремену се оженио (пре 1364) Оливером, кћерком Вукашина Мрњавчевића, који је постао краљ и савладар Урошев 1365. После ње, по други пут се оженио (после 1371) Теодором, кћерком деспота Дејана и удовицом Жарка, ранијег намесника у Зети. Према северу Балшићима се и даље опирао Котор који је добијао подршку Николе Алтомановића (1367--1373), синовца кнеза Воислава. Због опсаде Котора 1369. Балшићи су проглашени за одметнике од цара Уроша. Све више се уплићући у унутрашње сукобе у српском царству, Балшићи сарађују са краљем Вукашином, Ђ. тастом. У лето 1371. у Скадар је дошао Вукашин са својим сином Марком, где се састао са Ђ., спремајући се да крену према Оногошту против Николе Алтомановића. Та акција је прекинута због упада Турака у Серску област, па је Вукашин похитао у помоћ брату Угљеши, где ће обојица страдати у Маричкој бици (26. IX 1371). Ђ. је 1371. заузео њихов град Призрен и Пећ са патријаршијом, а после пораза Николе Алтомановића 1373. његове територије од залеђа Дубровника до Боке которске (жупе Конавле, Драчевицу, Требиње и Сланско приморје). Као господарима залеђа припао им је Светодимитарски доходак од 2.000 перпера годишње, који је држао жупан Никола Алтомановић, а пре њега Немањићи. У једној повељи из новембра 1373. Ђ. се назива „господар земље приморске која је около Дубровника". Већ после смрти најстаријег брата Страцимира (1372) он у правом смислу постаје глава породице. С кнезом Лазаром после 1373. постаје најугледнији српски великаш. Њих двојица 1375. заједно сазивају сабор у Пећи на којем је изабран нови патријарх Сава IV. У то време Балшићи бележе још један успех јер су се родбинским везама проширили на југ некадашње државе цара Душана. Млађи брат Балша оженио се Комнином, кћерком деспота Јована Комнина Асена, брата Душанове жене Јелене. На тај начин Балшићи су постали господари Берата, Валоне и Химаре. Како је и краљ Твртко I истицао сродство са Немањићима и желео да њихове земље окупи, морало је доћи до њиховог сукоба, нарочито око приморских жупа у залеђу Дубровника. Твртко је 1377. подстакао побуну у њима, тако да су, Требиње, Конавли и Драчевица ушли у састав босанске државе. Огорчен због овог губитка Ђ. је био против Твртковог крунисања у Милешеви, у јесен исте године за краља „Србљем, Босни, Поморју и Западним странам". Чак је, према писању М. Орбина, уз помоћ Карла Топије предузео поход против Твртка, стигао са војском до Невесиња и вратио се с великим пленом. Недуго после тога је умро.

ЛИТЕРАТУРА: Ч. Мијатовић, „Балшићи, генеалошка студија", ГСУД, 1886, 65--66; Ђ. Стратимировић, „О Балшићима", ГНЧ, 1895, 15; G. Gelcich, La Zedda e la dinastia dei Balsichi, Split 1899; Историја Југославије I, Бг 1953; К. Јиречек, Историја Срба I, Бг 1978; Историја Црне Горе II/2, Тг 1987; А. Веселиновић, Р. Љушић, Српске династије, Н. Сад -- Бг 2001.

А. Веселиновић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)