# ЂУРАЂ, СВЕТИ

**ЂУРАЂ, СВЕТИ**, манастир на реци Брзава у румунском делу Баната,
познат у српској литератури и као Сен Ђурађ. Постанак манастира предање
везује за царицу Ирину (780--802) и сина Константина (780--797). Натпис
на једној плочици нађеној у олтару саопштава да га је 1485. саградио
деспот Јован Бранковић. Записи на књигама потврђују његово постојање у
XVII в., када га посећују монаси из Пећи и скупљају милостињу. Пљачкали
су га Турци, али је највише страдао у аустро-турском рату 1737. Нове
конаке добио је 1766. прилогом Викентија Јовановића Видака, у време када
је био темишварски епископ. Убрзо му је одузето имање од 1.500
катастарских јутара. Када је царица Марија Терезија укинула манастир
Партош, његови монаси долазе у **Ђ.** са делом манастирских
драгоцености. Првобитни храм био је омањи објекат са крстообразном
основом, зидан од печене цигле. Садашњи храм зидан је 1793--1794. о чему
обавештава плоча са натписом. Једнобродна грађевина са шестостраном
куполом над солејом и звоником на западној страни изграђена је у
барокном стилу. Живопис је 1799. урадио Павле Ђурђевић са синовима Савом
и Влајком и унуком Будишом. Тај живопис је 1928. накнадно пресликан па
је изгубио доста од првобитне оригиналности. Истичу се циклуси Христових
страдања и храмовног патрона Св. Ђорђа, те портрети српских светаца.
Иконостас, певнице и епископски трон резбарио је 1799. Аврам Манојловић,
а 45 икона осликао је Јован Исаиловић Старији 1804. уз помоћ Григорија
Јездимировића. У парапету је сцена мучења Св. Ђорђа. На Богородичином
трону је копија иконе Богородице Бездинске, а у владичанском трону икона
Господа Христа са крстом на рамену. На певницама су приказани свеци који
су се бавили писањем и компоновањем богослужбених текстова. Храм је
1748. добио 13 целивајућих икона које су урадили иконописци из Јужне
Србије (Македоније) или Грчке, које су платили јеромонах Теодосије (11)
и Павле Теодоровић (2). Манастир је опустео 1950, да би тек 1989. био
обновљен. Највећи део богослужбених и других драгоцености пренет је у
владичански двор у Вршцу, а део са књигама остао је у манастиру.

ЛИТЕРАТУРА: И. Зеремски, *Српски манастири у Банату, њихов постанак,
прошлост, одношај према Румунима*, Ср. Карловци 1907; В. Матић, С.
Ђорђевић, „Манастир Светог Ђурђа", *ЗЛУМС*, 1970, 6; В. Поповић, *Српски
споменици у Румунији*, Суб. 1996.

Р. Милошевић