# ЂУКИЋ, Радивоје Лола

**![001_SE_V_Radivoje-Lola-Djukic.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/scaled-1680-/001-se-v-radivoje-lola-djukic.jpg)ЂУКИЋ, Радивоје Лола**, писац, редитељ (Смедерево, 3. IV 1923 -- Београд, 7. XII 1995). Студирао је сликарство на Ликовној академији и филмску режију у првој генерацији Високе филмске школе у Београду (1946--1950). Као покретач и аутор Хумористичког позоришта (касније Позориште на Теразијама) од 1949. пише и режира комедије које постају веома популарне на југословенским сценама (*Златни мајдан*, *Бог је умро узалуд*, *Човек са четири ноге* и др.), а потом се преносе и на филм и телевизију. И за радио је писао и режирао текстове хумориститичког и сатиричног карактера који су -- попут оних на *Веселој вечери* Радио Београда (почев од 6. III 1949) -- брзо постајали широко популарни. Поред живог интересовања за анимирани лутка филм за децу (*Светлан и змај*, 1957), писао је и режирао за децу у Луткарском позоришту и био руководилац омладинског позоришта у ОКУД „Иво Лола Рибар".

На филму је активан од 1948. када снима документарни филм *Грчка деца* (о деци смештеној у Југославији после грађанског рата у Грчкој), а затим режира дугометражни играни филм *Језеро* (1950) којим долази у сукоб са идеолошком матрицом тог доба. Упркос данку свом времену, *Језеро* је открило даровитог и сензибилног редитеља, нарочито у узбудљивим и монтажно драматичним сценама бујице, које спадају у најбоље што је остварено у југословенском филму тог периода. Касније се више није враћао тзв. „друштвено ангажованом" филму. Крајем 50-их година постаје главни уредник културно-уметничког програма на тек основаној Телевизији Београд (до 1963) и зачетник првог аутентичног телевизијског израза у нас, чији се корени могу пратити од *Веселе вечери* на Радију и *Хумористичког позоришта*. Био је аутор прве југословенске телевизијске серије *Сервисна станица* (1959--1960, 16 епизода), са водећим српским комичарима М. Алексићем (Вд Рака) и М. Петровићем Чкаљом (Кувар Јордан). Захваљујући њеној огромној популарности, започело је „златно доба" телевизије у Срба, а с њом и нарочити тип хумористичке забавне серије (*sitcom* у домаћој обради), засноване на лаком, лепршавом хумору и бенигној, „езоповској" критици старог, конзервативног и опресивног, те знакова потрошачког менталитета. Уследиле су серијe *Музеј воштаних* *фигура* (1962--1963, 16 епизода) и *Огледало грађанина Покорног* (1964, 10 епизода), које су достигле огромну популарност у целој Југославији. Са М. Алексићем у улози Цулета Покорног **Ђ.** је остварио прототип „малог грађанина" социјалистичке урбане средине, чији се идеализам и покушаји да створи бољи свет сударају са себичном и похлепном околином. У ТВ серији *Лицем у* *наличје* (1965, 20 епизода) на делу је, међутим, покушај озбиљнијег хумора и друштвене критике. Ни она ни наредне серије (*Црни снег*, 1966, 10 епизода; *Људи и* *папагаји*, 1966, 5 епизода; *Спавајте мирно*, 1968, 8 епизода; *Сачулатац*, 1968--1969, 9 епизода; *Десет заповести*, 1970, 10 епизода; и *Ћу, ћеш, ће*, 1972, 10 епизода) нису ипак достигле значај првих серија чији дух је остао сачуван у дугометражним играним филмовима *Нема малих богова* и *Срећа у торби* (1961), *На место, грађанине Покорни* (1964), *Леђа Ивана Грозног* (1965), *Златна праћка* (1967) и *Бог је умро* *узалуд* (1969) са истим глумцима, сада већ класицима српске комедије. Новогодишњом гала серијом *Уби или пољуби* (1984--1985) **Ђ.** је завршио редитељску каријеру, али и даље наставља да пише за телевизију (1984, *Позориште у кући* као сценариста две епизоде).

Духовит и надарен комедиограф, са склоностима за друштвену сатиру свог доба, **Ђ.** је, често у тандему са хумористом и сатиричарем Н. Новаковићем (Новак Новак), погађао народне жеље и осећања, те пружао часове одушке, утехе и смеха, у духу најбољих традиција српске културе. Његово дело је значајно и заокружено и представља највиши домет телевизијске забавне продукције 60-их и 70-их година ХХ в. Одликован је Орденом рада са црвеном заставом, Орденом Републике са сребрним венцем и Орденом братства и јединства са златнм венцем.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Лола Ђукић, *Склеротични мемоари*, Бг 1987; *Како су нас засмејавали Радивоје Лола Ђукић и Новак Новак*, мултимедијални документ Катедре за библиотекарство и информатику Филолошког факултета у Београду, 2012--2013.

Божидар Зечевић

\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)