# ЂОКОВИЋ, Милан

**![001_SE_V_Milan-Djokovic.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/scaled-1680-/001-se-v-milan-djokovic.jpg)ЂОКОВИЋ, Милан**, књижевник, редитељ, преводилац (Београд, 26. V 1908 -- Београд, 5. XII 1993). Завршио је књижевност на Филозофском факутету у Београду 1934. Био је новинар и уредник *Правде*. Књижевним прилозима сарађивао је у *Мисли*, *СКГ*, *Нашој* *стварности*, *Ошишаном јежу*. Прву драму, *Бродоломници*, „пет драматизованих скица једног послератног догађаја", објавио је 1932. У Народном позоришту је 1934, у режији Р. Плаовића, изведена његова драма *Договор кућу гради*. Са Плаовићем је написао драме *Вода са планине* (Бг 1938), *Растанак на мосту* (Бг 1939) и *Кад је среда -- петак је* (Бг 1940), које су игране у Београду, Новом Саду, Суботици, Великој Кикинди. Његове међуратне драме биле су веома популарне, извођене су широм тадашње земље, а игране су (*Вода са* *планине*) и у Бугарској. У њима је био усмерен на послератну друштвену стварност, на ратне и послератне профитере и на проблеме србијанског села, његове моралне вредности, животне тешкоће његових становника у трајним сукобима сељака са влашћу. У драмама са урбаним темама захватао је различите социјалне слојеве, указивао на морално посртање и корумпираност друштва и на отпор променама које доносе време и појединци. **Ђ.** је рат провео повучено, прикупљајући грађу за монографију о историји Београда и преводећи књигу *Систем* К. С. Станиславског (Бг 1945). После рата био је новинар *Политике* (1944--1946), директор Драмског студија НП (1946--1947), директор Драме НП (1947--1960), у којем је и режирао (С. Куленовић, *Вечера*, 1948; Ђ. Јакшић, *Станоје Главаш*, 1949; О. Бихаљи Мерин, *Ливница*, 1950; **Ђ.**, *Раскрсница*, 1951; С. Сремац, *Зона Замфирова*, 1952), одговорни уредник часописа *Позориште* (1947--1948). Био је и управник Коларчевог народног универзитета (1961--1970) и управник ЈДП (1970--1974). Поред разних дужности био је један од најзаслужнијих културних радника у Србији друге половине ХХ в.: оснивач и први председник КПЗ Београда (1956), председник СКЗ (1961--1962, 1966--1969), председник КПЗ Србије (1968--1971), један од иницијатора оснивања Октобарске награде Београда (1955), Стеријиног позорја (1956), награде „Милан Богдановић" за књижевну критику (1968), Вукове задужбине, којој је био и први председник (1987) и др. Заједно са Г. Јованићем био је извршилац последње воље Иве Андрића и члан управе Задужбине Иве Андрића. У послератним драмама (*Раскрсница*, Бг 1951; *Кућа од карата*, Бг 1957; *Љубав*, Бг 1958), поред приказа друштвене атмосфере на самом почетку II светског рата, с неминовним политичким поларизацијама међу ликовима, за драмски предмет најчешће је бирао актуелне друштвене и интимне теме, које је оживљавао природним дијалозима и јасно постављеним драмским сценама, највише у духу театролошких поставки Станиславског. С руског је превео и неколико драма М. Горког и *Злочин и казну* Ф. М. Достојевског. **Ђ.** је за простор своје прозе, као и драма, најчешће бирао међуратни, окупацијски и послератни Београд, савремене друштвене теме и положај обичних људи у њему. У прозним књигама су му први дани окупације (*Земља мала а граница много*, Бг 1991) и последњи дани пред ослобођење Београда (*Девет ноћи до зоре*, Бг 1961) послужили као погодан садржински оквир за сложене романескне ситуације и упечатљиве ликове, који трагичне историјске промене преживљавају свесни њихове неминовности. Сећања на сусрете, пријатељства и разговоре с писцима, глумцима, редитељима и другим ствараоцима и личностима јавног животa међуратног Београда веома сликовито је описао у мемоарској књизи *Онај стари Београд* (Бг 1994), да би у *Дневнику управника* *позоришта 1--2* (Бг 2016) оживео стваралачку атмосферу у ЈДП док је био његов управник. Носилац је Ордена рада II реда (1949) и Ордена заслуга за народ са златним венцем (1968). Добитник је Вукове награде (1968) и колективне Октобарске награде за капитални издавачки подухват *Историја* *Београда* (1973).

ДЕЛА: приповетке: *Вождова несаница*, Бг 1985; драме: *После љубави*, Бг 1968; „Наследница", *Сцена*, 1984, 20; „Вожд и дипломатија: драма у шест слика", *Сцена*, 1994, 30, 1, 1--2; монографија: *Бранислав Нушић*, Бг 1964.

ЛИТЕРАТУРА: К. Тарановски, „Милан Ђоковић: Бродоломници", *ЛМС*, 1933, 107, 335, 2; Д. Ређеп, „Од истог читаоца -- Милан Ђоковић: *Девет ноћи до зоре*", *ЛМС*, 1961, 137, 387, 6; М. И. Бандић, „Београд у причи, М. Ђоковић: *Вождова несаница*", *Политика*, 8. III 1986; Ј. Ћирилов, *Драмски писци, моји савременици*, Н. Сад 1989; Р. Поповић (прир.), *Спомен на Милана Ђоковића*, Бг 1994; С. Лукић, „Један Београђанин -- Милан Ђоковић", *Књижевност*, 1994, 49, 100, 1--3; М. Јевтић, *Траг времена, Разговори са Миланом Ђоковићем*, Бг 2013; А. Пејчић, „Милан Ђоковић о Браниславу Нушићу -- Незаобилазна књига", *Philologia Мediana*, 2014, 6, 6.

Марко Недић

\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)