# ЂАЧКА САМОУПРАВА

**ЂАЧКА САМОУПРАВА**, облик организовања ученика у школама ради активног
учешћа у животу и раду школе, који подразумева слободан избор ученичког
руководства, самостално доношење програма рада, планирање и извршавање
задатака, који се пре свега тичу одржавања режима ученичког рада и
живота у школи, тј. школског поретка, као и праћење и вредновање акција
које као колектив предузимају, при чему испољавају иницијативу, показују
одговорност и солидарност, развијају социјалне особине личности и
оспособљавају се за друштвени живот. Тиме самоуправа ученика постаје
својеврсна школа за друштвено васпитање ученика, јер они животом и радом
у колективу, преузимањем одређених одговорности и извршавањем
заједничких задатака кроз лично искуство усвајају вредности неопходне за
живот у друштву и вежбају се у вршењу функција које ће касније у животу
као грађани имати. Почеци ученичке самоуправе везују се за доба
хуманизма (док су студенти имали самоуправу и на средњовековним
универзитетима). Зачеци ученичке самоуправе могу се видети нпр. у школи,
тј. дечјој колонији „Дом радости" („Casa giocosa") коју је почетком XV
в. основао хуманиста Виторино да Фелтре у Мантови, на двору мантовског
војводе Гонзаге (позната као прва школа у природи), у којој су ученици
имали своје руководство и сами одржавали дисциплину и организовали свој
живот и рад у школи. По томе је посебно позната протестантска школа у
Голдбергу, из XVI в., којом је тридесетак година руководио Валентин
Фридланд Троцендорф, савременик и ученик Лутеров, која је била уређена
као „ђачка република", по угледу на римску републику, и у којој су о
одређеним школским пословима, који су били пренети у њихову надлежност,
бринули сами ученици -- контролисали рад ученика, оржавали ред и
дисциплину у школи и интернату, бринули о одржавању режима рада,
решавали међусобне спорове ученика, разматрали њихове преступе и
прекршаје и сл. У XVII и XVIII в. било је таквих примера у више
европских земаља (посебно у Енглеској и Немачкој), а у XIX в. позната је
тзв. „школска држава" Е. Феленберга у Швајцарској. Уочава се да се у
свим овим ситуацијама у организацији **ђ. с.** примењују облици који
имитирају организацију политичких и државних институција, а њен претежни
задатак био је одржавање дисциплине и предузимање дисциплинских мера,
тј. изрицање казни ученицима за учињене прекршаје. У XX в. у више
европских земаља било је настојања да се ученицима дају одређена права у
погледу регулисања живота и рада у школи и њиховог укључивања у решавање
школских питања. У Немачкој су нпр. Г. Кершенштајнер и В. Ферстер
инсистирали на концепцији **ђ. с.** у функцији тзв. држављанског
васпитања (вид васпитања за државу), што је изразито политички концепт
**ђ. с**. Представници социјалне педагогије и радне школе такође су
наглашавали потребу организовања и рада ученика и залагали се за „школу
рада и живота". У САД-у Џ. Дјуји се залагао да школа буде „друштво у
малом", да се ученици активирају у разноврсним школским пословима и да
се већ током школовања припремају за живот у демократском друштву. У
Совјетском Савезу су **ђ. с.**, поред осталих, промовисали Шацки,
Шуљгин, посебно Макаренко.

У Краљевини Југославији, после I светског рата, инсистирало се на
оснивању „ђачких већа" и „ђачких општина" као облику **ђ. с**. После II
светског рата, у периоду изградње социјализма у Југославији, када је
самоуправљање ученика у школи правно утемељено, **ђ. с.** остварује се у
школским и разредним (одељењским) заједницама ученика, које се формирају
у завршним разредима основне осмогодишње школе и у средњој школи
(гимназији и средњим стручним школама), као и у ђачким задругама и
разноврсним слободним (ваннаставним) активностима ученика, а такође и у
пионирској и другим дечјим и омладинским организацијама. Заједнице
ученика (разредне и школске), уведене Општим законом о друштвеном
управљању школама (1955), а потврђене Општим законом о школству (1958),
формирају се ради „развијања самосталности, иницијативе, свесне
дисциплине и одговорности ученика за рад и успех у школи, као и активне
помоћи наставницима у остваривању васпитања и наставе", те ради
припремања ученика за друштвено управљање. У заједницама ученика разреда
(одељења), коју чине сви ученици једног разреда (одељења), и заједници
ученика школе, коју чине сви ученици школе, ученици бирају своја
руководства, сами одређују садржај и начин рада, расправљају о одређеним
питањима из живота и рада школе -- посебно о успеху разреда и појединаца
у настави и мерама за његово побољшање, помоћи ученицима у учењу, помоћи
ученицима слабијег материјалног стања и ученицима-путницима, оцењивању,
обезбеђивању уџбеника, приручника и школске лектире, изостајању ученика
са наставе и мерама за смањивање изостанака, дисциплини и одржавању реда
у школи, уопште о понашању ученика у школи и ван школе, односу ученика и
наставника и међусобним односима ученика, уређењу разредних просторија,
чувању школске имовине и хигијени у школи, организацији дежурстава,
похвалама и наградама ученика, организацији излета и школских
екскурзија, раду школске библиотеке, разгласне станице, радионице, о
учешћу ученика у друштвеном животу школе, друштвено-корисном раду,
радним акцијама, школским приредбама и манифестацијама и другим акцијама
у организацији школе, културном и забавном животу, о организовању
слободних (ваннаставних) активности и учешћу ученика у њима, о раду
ђачке задруге и сл. Са својим мишљењем и предлозима у вези с питањима о
којима расправљају заједнице ученика упознају школске органе (разредно
веће, наставничко веће, школски одбор), а њихови представници учествују
у раду ових органа када се ова питања разматрају. Наставници су дужни да
прате рад ученичких заједница и да им пружају потребну помоћ, водећи
рачуна да не ометају њихову самосталност у раду и одлучивању и
самоуправна права. Рад заједница ученика помаже и омладинска, односно
пионирска организација. Заједнице ученика имају значајну васпитну
функцију, а тиме и посебан друштвени и педагошки значај. Самоуправљање
ученици остварују и управљањем ђачком задругом и радом у њој, као и у
ваннаставним (слободним) активностима ученика. Ђачки парламент је такође
форма ученичке самоуправе у школи, а у средњим школама ученици имају и
своје представнике/делегате у органу управљања (школском одбору), у
којем расправљају и одлучују о свим питањима о којима одлучују и
представници друштвене заједнице (предлог развојног плана школе, годишњи
програм рада школе, утврђивање критеријума за расподелу средстава
остварених радом ученика, утврђивање предлога статута и других
докумената -- правилника који су у надлежности овог органа, одлучивање о
промени делатности установе, одлучивање о приговорима ученика, сарадња
школе са друштвеном средином и др.). Такође, учествују у раду стручних
органа школе (наставничком и разредном већу) када се разматрају
унапређивање образовно-васпитног рада, доношење годишњег програма рада,
организација производног рада, професионалне праксе и друштвено-корисног
рада, успех, похваљивање и награђивање ученика, изрицање
васпитно-дисциплинских мера, културна и јавна делатност школе и друга
питања утврђена статутом школе.

ИЗВОР: Општи закон о школству, *СЛ СФРЈ*, Бг 1958.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ракић, *Заједнице ученика*, Бг 1958; М. Николић,
*Заједнице ученика*, Бг 1960; *Ученичко самоуправљање у оквиру заједница
ученика*, Бг 1962.

Љ. Коцић