# Ђ

**Ђ**, шесто слово српске ћирилице, које има више појавних облика (алографа): Ђ, ђ, *Ђ*, *ђ* итд. Њиме се означава африката *ђ* у српском језику. Појављује се у српској рукописној ћирилици предвуковског периода. У рукописној књизи „Мач духовни" Гаврил Стефановић Венцловић је 1738, у покушају да нађе решење за различито обележавање *ћ* и *ђ*, старим словом ђерв обележавао *ђ*, а новим знаком *ћ* означавао је *ћ*. У штампану ћирилицу *ђ* уводи Вук Караџић својом другом азбучном реформом, изнесеном у *Српском рјечнику* 1818. Нацрт за слово дао му је Лукијан Мушицки, који га је, независно од Венцловића, начинио угледањем на рукописно ђерв. О заслузи Мушицког сведочи његова преписка с Вуком из 1817. и 1818.

![001_SE_V_slovo-DJ-iz-Slova-izabranih.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/scaled-1680-/001-se-v-slovo-dj-iz-slova-izabranih.jpg)

ЛИТЕРАТУРА: А. Младеновић, „Обележавање гласова *ћ* и *ђ* у рукопису 'Мач духовни' Гаврила Стефановића Венцловића", *Зборник за филологију и лингвистику*, 1967, X; *Историја српског језика. Одабрани радови*, Бг 2008.

Јасмина Грковић-Мејџор

\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)