Прескочи до главног садржаја

ВУКАНОВИЋ, Риста

001_III_Rista-Vukanovic_autoportret.jpgВУКАНОВИЋ, Риста, сликар, ликовни педагог (Бусовина код Требиња, 16. IV 1873 -- Париз, 16. I 1918). Као стипендиста Министарства просвете Краљевине Србије, сликарско образовање започео је 1891. у Петрограду у Русији. По сопственом захтеву, а уз подршку Михаила Валтровића, школовање је наставио 1892. на минхенској Академији. Припремне студије похађао је у атељеу словеначког сликара Антона Ажбеа, док је академско образовање стекао у Malschule Ота Зајца и Componier-Schule Александра Вагнера. У Минхену, у атељеу Антона Ажбеа, упознао је супругу Бету, с којом се венчао у Београду, што је одредило њихов заједнички приватни и професионални живот. Са студијским боравцима у Минхену В. је завршио 1898. када се стално настанио у Београду и заузео истакнуто место у уметничком и друштвеном животу српске престонице. Зaједно са супругом од 1900, по смрти Кирила Кутлика, преузео је руковођење и организовање Српске сликарске школе и Уметничко-занатске школе. Имао је успеха при излагању својих дела: слику Дахије откупљује краљ Милан, а он учествује у павиљону Краљевине Србије на светским изложбама у Паризу 1900. и Лијежу 1905. Друштвени успех уметничког пара В. потврђује се изградњом породичне куће у центру Београда. Њихов дом, изграђен по пројекту архитекте Милана Капетановића у Капетан Мишиној улици, постаје прва београдска уметничка кућа (Кunstlerhaus). В. је припадаo једном од најактивнијих и најутицајнијих интелектуалних кругова Београда тога доба. Сарађивао је и пријатељевао са интелектуалцима окупљеним око Српског књижевног гласникa, књижевним критичарем Богданом Поповићем и филозофом Браниславом Петронијевићем, чије је портрете, између осталих, и насликао. Интелектуалну блискост са В. Поповић је посведочио писањем текста У спомен на Ристу Вукановића. В. се веома анагажовао у организовању српског уметничког удружења „Лада" и југословенских уметничких изложби, те учествовао на изложбама у Београду (1904), Софији (1906) и Загребу (1908). Током I светског рата повлачио се заједно са српском војском преко Албаније у Грчку. Одатле је отишао у Француску, где је и умро.

Сликарство В. произашлo је из његовог образовања на минхенској академији и припада токовима идејног и мисаоног сликарствa, оствареног у оквирима симболистичко-сецесијске поетике. Његов познати сликарски опус није бројан. Једна од његових првих слика -- Дахије (1897) -- награђена је медаљом на Академији, што јасно показује да је В. потпуно одговарао идеалима академског образовања. На овој композицији он слика епизоду с почетка Првог српског устанка, а њен извор je епскa песмa Почетак буне на Дахије. Литерарни извор слике и њен национални садржај следе епску поетику у сликарству, коју су у српској уметности примењивали Ђура Јакшић и Ђорђе Крстић. Садржај слике не фокусира се на конкретни историјски наратив него на догађај који симболички сублимира епски фрагмент историје. В. слика и Прве жртве дахијске и Гуслара (1896). Гуслар је велика тема српске уметности XIX в., кроз коју се огледала слика српског националног певача. Крајем XIX в. долази до актуелизовања и оживљавања ове представе. Стари гуслар у симболистичкој култури оличава носиоца традиције и старих истина. Национални певач добија на значају као весник и певач будућих националних борби, па носи како српски тако и југословенски карактер. У опусу В. издваја се триптих Молитва, који је сликао током више година. Слика је започета највероватније око 1901, а завршена до 1906, када је приказана на изложби сликарске групе „Лада". На триптиху су приказане три монотеистичке молитве -- јеврејска, хришћанска и исламска -- чиме је визуелно истакнута идеја толеранције. Триптих је јединствено дело у српској визуелној култури. Откупљен је на југословенској изложби у Загребу 1908. и данас се налази у Модерној галерији у Загребу.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Поповић, Риста Вукановић 1873--1918, б. м. б. г.; В. Ристић, „Риста Вукановић", ЗЛУМС, 1965, 1; N. Мakuljević, „The Idea of Tolerance and Visual Culture: Rista Vukanović's Prayer", ГДИ, 2010, 3.

Н.енад Макуљевић

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)