ВУЧО, Александар
ВУЧО, Александар, књижевник (Београд, 25. IX 1897 -- Београд, 21. VII 1985). Као добровољац у I светском рату, након повлачења преко Албаније 1915, из Драча одлази у Кан. Гимназију завршио у Ници, а права студирао у Паризу. Један је од оснивача и најактивнијих сарадника београдског надреалистичког покрета. Заједно са М. Ристићем и Д. Матићем уређивао алманах Немогуће. Сарађивао је у часопису Надреализам данас и овде, писао прилоге за Политику под псеудонимом Аскерланд. Tридесетих година прихвата ставове социјално ангажоване књижевности, приступа Комунистичкој партији, покреће и уређује левичарски часопис Наша стварност (1936--1939). Хапшен 1937. и 1939, а пет месеци провео у бањичком логору (1941--1942). Након рата управник Филмског предузећа ДФЈ, председник Комитета за кинематографију владе ФНРЈ, директор Звезда филма, уметнички директор „Авала филма", покретач листа Филм, сценариста филмова Софка (1948), Циганка (1953) и Ветар је стао пред зору (1959); уредник Борбе, Сведочанства, Дела, Књижевних новина и Змаја; дуго година генерални секретар Савеза књижевника Југославије (1952--1961).
Најзначајнији део поезије В. настао је у надреалистичком периоду. Након збирке Кров над прозором (1926) и Ако се још једном сетим или Начела (Бг 1929) објављује поеме Хумор Заспало (Бг 1931), Неменикуће (Бг 1932) и Ћирило и Методије (Бг 1932). Хумор му је заснован на игри речима, апсурдним сликама и необично смелим метафорама; оспорава и исмева конвенције традиционалног песничког језика, онеобичава и поетизује здраворазумску представу стварности формирајући надстварност алогичних спојева и визија. Авангардни поступци изразити су у поеми Хумор Заспало. Низови речи повезују се звучним подударањем и неочекиваним асоцијативним везама творе бурлескни бесмисао. Наставак таквих остварења су поеме за децу засноване на инфантилним визијама и модерном урбаном језику: Сан и јава храброг Коче (у Политикином додатку за децу 1930; у коначном изадњу, Бг 1957) и Подвизи дружине Пет петлића, с преговором и колажима Д. Матића (Бг 1933). Ослобођене од идеализације, рустикалности и дидактичности дотадашње књижевности за децу, ове поеме доносе урбани амбијент, интерес за техничка достигнућа, присуство социјалних момената, креативне могућности сна и надреалистички тип хумора. У стваралаштву за децу антологијску вредност има и песма „Мој отац трамвај вози" (1938). Социјални ангажман изразит је у поеми Марија Ручара (Бг 1935), написаној у сарадњи са Д. Матићем. Након II светског рата објављује патриотски инспирисане поеме Титови пионири (Бг 1945) и Мастодонти (Бг 1951), алегорију о борби против фашизма. Идеолошки профилисану поезију напушта у збиркама песама у прози Позив на маштање (Бг 1956) и још изразитије у књизи Алге (Бг 1968): слике биљног света сеновитих вода доживљава као праизвор и увир свеколиког живота. Последња збирка, Неповрат Хумора Заспалог (Бг 1978), носталгични је дијалог са младалачким надреалистичким двојником уз мисаоне варијације о неповратности песничких и животних идеала. Паралелно са поезијом настаје и обиман романескни опус. У надреалистичком лирском роману Корен вида (Бг 1928) доминира фрагментарност, редукована фабула, асоцијативно повезивање слика из сна и сећања, наглашено присуство аутобиографских момената и евоцирање детињства. То ће остати наглашене одлике приповедања и у каснијој прози, а једино дело које одступа од такве поетике је Глухо доба (Бг 1940), у коауторству са Д. Матићем, друштвени роман који реaлистички приказује збивања у Србији првих година XX в. Лишено лиризма, ово дело остало је по страни од главног тока ауторовог послератног прозног опуса у две трилогије: прву чине романи Распуст (Бг 1954), Мртве јавке (Бг 1957) и Заслуге (Бг 1966), другу Омаме (Бг 1973), И тако, даље Омаме (Бг 1976) и Омаме, крај (Бг 1980). Први циклус прати судбину колебљивог интелектуалца и његово учешће у ратним и поратним збивањима, од заточеништва на Бањици и покушаја да се прикључи партизанима до поратних неспоразума са околином који се окончавају самоубиством. Остварена сложеним наративним поступком, ова трилогија бави се кључним питањем левичарски ангажоване надреалистичке поетике -- односом поезије и револуције. Аутобиографски моменти наглашени су у романескном трокњижју Омаме, исприповеданом у првом лицу, прстенасто организоване композиције. На граници фиктивне и мемоарске прозе, развијајући ретроспективну приповедачку технику, последња три романа сумирају ауторово животно и књижевно искуство у контексту историјских трагедија XX в. Добитник је награде Савеза књижевника Југославије за роман Распуст (1955), Седмојулске награде (1967), Нинове награде за роман Мртве јавке (1957) и Октобарске награде (1977).
ЛИТЕРАТУРА: М. Богдановић, Стари и нови, 3, Бг 1961; М. Ристић, Присуства, Бг 1966; И. В. Лалић, „Песник и младост", ЛМС, 1969, 403/1; И. Секулић, Из домаћих књижевности, 2, Бг 1977; М. Николић, Десет песама: Вучо, Матић, Дединац, Ристић, Давичо, Бг 1978; Ј. Делић, Српски надреализам и роман, Бг 1980; М. Мирковић, „Вучови позиви", у: Песме и поеме, Бг 1980; М. И. Бандић, „Алтернативна трилогија", ЛМС, 1982, 430/ 1--2; Д. Вученов, „Ново у роману Глухо доба као роману о Београду", у: Глухо доба, II, Бг 1982; Р. Константиновић, Биће и језик, 8, Бг 1983; П. Џаџић, Из дана у дан, 2, Бг 1994; М. Ђорђевић, „Александар Вучо -- књижевни портрет", СЗИА, 1995, 11; Р. Вучковић, Српска авангардна проза, Бг 2000; М. Пражић, Речи и време, Н. Сад 2002; П. Петровић, Авангардни роман без романа, Бг 2008.
Пр. Петровић