ВРТИЈЕЉКА

ВРТИЈЕЉКА, брдо на којем се одиграла битка удружених одреда хајдука, Црногораца и Млечана, против турске војске у близини Цетиња 1685. Почетком „бечког" рата (1683--1699) Млетачка република приступила је Светој лиги (са Аустријом и Пољском) и из основа променила раније ставове о неопходности одржавања мира на граници са Турским царством и онемогућавању ширења народних покрета. Република је склопила посебан уговор са Аустријом (март 1684) према којем je требалo дa joj припадну сва места у Далмацији која буде освојила снагом свог оружја. Њени освајачки планови укључивали су продирање у дубину Далмације и у Херцеговину, чиме би била одсечена копнена веза Дубровачке републике и Турске. У борби против Турака на ратиштима у Далмацији и у њеном залеђу, Млечани су се служили и снагом побуњених ускока.

Млетачка република је настојала да на устанак подигне Боку которску и Црну Гору. У Боку је из северне Далмације упућен Бајо Николић Пивљанин. Устала су поједина племена која су избијање рата дочекала са много наде у ослобођење од турске власти. Део Црногораца био је против сарадње са Венецијом. Почетком 1685. преминуо је митрополит Рувим, одани млетачки пријатељ у Црној Гори. Новопостављени скадарски бег Сулејман Бушатлија захтевао је, с друге стране, послушност од Брђана, Херцеговаца и Црногораца. Са неколико хиљада Албанаца, али и нешто Брђана и Црногораца, продро је у Катунску нахију. На В., брду код Цетиња, маја 1685, у кратком и жестоком боју поразио је удружене хајдуке, Никшиће, Бокеље, Црногорце и нешто млетачких војника (укупно, око 1.200 људи). Сулејман-бег је спалио Цетиње и околна насеља, а Црногорце тешко оглобио. Дубровачки поклисари известили су из Цариграда да је у предворју царске палате било нанизано 180 посечених хајдучких глава из овог боја (међу њима је Бајова била посебно обележена) и 13 застава. Слику су употпунила и четири заробљена, у гвожђе окована хајдука. Иако је турска победа продубила подвојеност Црне Горе на „млетачки" и „турски" табор, Црногорци су 1688. прихватили на Цетињу млетачку посаду, изјаснивши се као „нови млетачки поданици". О самом боју нема сачуваних непосредних извора. У народној традицији војевање хајдука, посебно Баја Пивљанина, пример је витештва.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Н. Томић, Последње две године живота и рада хајдучког харамбаше Баја Николића Пивљанина (1684--1685), Бг 1901; Ј. Н. Томић, Црна Гора за Морејског рата (1684--1699), Бг 1907; Историја Црне Горе 3/1, Тг 1975; Историја српског народа III/1, Бг 2000.

Ж. Вујадиновић