ВРАНАЦ

ВРАНАЦ, корморан, свака од водених рибоједих птица рода Phalcrocorax, истоимене породице Phalacrocoracidae, реда несита Pelecaniformes*Pelecaniformes.* Крупне или величином средње птице преовлађујуће тамног или црног перја, вретенастог тела, подужег врата, средње дугог, јаког и бочно спљоштеног кљуна са кукицом на врху и дугог клинастог репа. Ноге снажне, повучене уназад тако да в. на сувом стоји усправно. Сва четири прста повезана су пловним кожицама, али в. уме чак и да се пење по гранама. Храни се највише рибом коју лови гњурањем. Кад не лови, излази на предмете који вире из воде, на дрвеће или на обалу и често рашири крила. Гнезди се колонијално, у Србији најчешће на дрвећу, понекад у мешовитим колонијама са чапљама. Ове птице ноће групно, обично на дрвећу наднетом над воду, често десетину километара удаљеном од ловишта. У Србији постоје две врсте, у прошлости јако угрожене и нестале са многих места. Изградњом рибњака и вештачких језера која се порибљавају, популације в. обнављају се од краја ХХ в. Велики в. Ph. carbo је тешка птица дужине 80--100 цм, распона крила 130--160 цм. Одрасли су претежно црног перја, на крилима с бронзаним одсјајем, и са белим образима. У време парења на потиљку добијају попут иња бела перца (која касније отпадну) и по једну округлу белу површину на боковима. Млади мат, тамно смеђесиви, с доње стране светли, скоро бели. Велики в. је космополитска птица, а у Србији тражи велике реке, језера, рибњаке и баре, нарочито оне које су пренасељене рибом. У априлу женка снесе 3--4 бледоплавих или зеленкастих јаја у грубо гнездо од грања, у Србији најчешће на дрвету близу воде. Инкубација траје седам недеља, а полетарци полећу после седам недеља. Велики в. је врло дисперзиван, млади нарочито скитају у свим правцима. У Србију зими долазе и птице са балтичких обала. Почетком ХXI в. популација великог в. достигла је 1.200 парова у десетак колонија и наставила да расте. Лови и на дубоком дну у потпуној тами. Поред рибе, гута и шкољке. Мали в. Phalacrocorax pygmeus упола је мањи 45--55 цм, распона 80--90 цм. У време гнежђења је претежно црн са кестењастом главом и вратом, те ретким белим пецкама по целом телу. У јесен постаје блеђи и појављују му се светле површине на подбратку. Млади су одоздо светли. Мали в. распрострањен је само у југоисточној Европи и југозападној Азији, од Балкана до Каспијског језера, а у Србији се гнезди у врбацима у близини Дунава и Саве и на већим рибњацима. Лови рибу и на сасвим малим обраслим водама (мртвајама, рукавцима, барама и каналима). У мају или јуну женка полаже 4--6 бледозелених јаја у гнездо од грања и трске смештено на врби или у тршћаку. Инкубација траје четири недеље, а полетарци полећу после осам недеља или касније. Почетком ХXI в. растућа популација у Србији процењена је на 500 парова у две колоније, али је од тада настало још неколико колонија. Зими се дисперзијом локално повећава број, па се само код Београда на ноћењу окупља и до 7.000 јединки, а јединке из Србије налажене су и у Црној Гори.

ЛИТЕРАТУРА: С. Пузовић и др., „Колоније чапљи и корморана у Србији 1998", Ciconia, 1999, 8; С. Пузовић и др., „Птице Србије и Црне Горе -- величине гнездилишних популација и трендови 1990--2002", Ciconia, 2003, 12; Д. Симић, М. Туцаков, „Numbers and local movements of Pygmy Cormorants Phalacrocorax pygmeus wintering in Belgrade", Аcrocephalus, 2004, 25; С. Пузовић и др. „Нова гнездилишта малог вранца Phalacrocorax pygmeus у Војводини у периоду 2004--2006", Ciconia, 2006, 15.

В.оислав Васић

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)