ВОЈНЕ ШКОЛЕ

ВОЈНЕ ШКОЛЕ, образовне војне установе намењене школовању подофицира и резервних официра, те усавршавању активних официра и подофицира. У Војсци Кнежевине Србије нису постојале сталне подофицирске школе, него су у трупи у виду курсева организоване подофицирске и капларске школе. Подофицирске школе у Србији су започеле рад 1889. Пешадијска подофицирска школа је формирана 22. VIII 1889. у Београду, Артиљеријска 14. XI 1890. у Крагујевцу, Инжињеријска 4. V 1896. у Нишу, а Коњичка 19. II 1899. у Београду. Сем тога, постојале су и Војнозанатлијска, Војноветеринарска и Војноадминистративна школа. Школовање у подофицирским школама је трајало две године, а на школовање су без пријемног испита примани младићи са завршена два разреда реалне гимназије. Наставу су изводили нижи официри. Ради усавршавања официра пешадије и артиљерије 1909. образоване су Пешадијска школа гађања и Артиљеријска школа гађања. Од 1886. систематски су школовани и резервни официри у оквиру посебних ђачких чета.

У Војсци Краљевине СХС/Југославије постојао је разгранат систем в. ш. У копненој војсци су постојале три пешадијске подофицирске школе и по једна артиљеријска, болничарска, ауто-возарско саобраћајна, коњичка и инжењеријска подофицирска школа. Формиране су и стручне: Војноветеринарска са војнопоткивачком школом, Војнозанатлијска школа и Војномузичка школа. За посебно усавршавање пешадијских и артиљеријских официра образована је Школа за пешадијске и артиљеријске официре у Сарајеву, као и Артиљеријска школа гађања. Усавршавање инжењеријских официра обављано је при Команди инжењеријских школа у Београду. Формиране су и школе резервних официра пешадије, артиљерије, коњице и инжењерије, у којима су редовни војни рок служили регрути са завршеним средњим или високим образовањем у грађанству. При Интендантској војној академији функционисала је Школа за резервне интендантске официре. У ваздухопловству је постојао већи број школа различите намене. Млађи официри, који би прошли селекцију за летачку обуку, стицали би летачка знања у оквиру Команде пилотских школа у Панчеву, која је у свом саставу имала три пилотске школе (Панчево, Краљево, Ниш), а потом и у Вишој ваздухопловној школи. У оквиру система ваздухопловних в. ш. у Панчеву су постојале школе за усавршавање официра и подофицира у појединим специјалностима (извиђачка, падобранска, фотографска, метеоролошка, за везу). У Панчеву су базиране и Ваздухопловна подофицирска школа и Школа резервних официра ваздухопловства. У Краљеву се налазила Команда ваздухопловних школа специјалиста, која је у свом саставу имала Школу за оружаре, Шоферску школу, Школу помоћних служби и Школе за монтере, мотористе и електричаре. У ратној морнарици је до формирања Поморске војне академије 1923. за преквалификацију официра копнене војске ради обављања дужности у морнарици постојала Поморска официрска школа, која је расформирана оснивањем академије. У саставу система морнаричких в. ш. биле су Морнаричка подофицирска школа, Школа резервних официра морнарице и Артиљеријска и Машинска школа за усавршавање морнаричких официра и подофицира. Пилоти поморског ваздухопловства су школовани у Поморској ваздухопловној школи. При Војногеографском институту су постојале Виша и Нижа геодетска школа повременог карактера, које су припремале официре за извршавање геодетских и топографских радова. Војне школе Војске Краљевине Југославије прекинуле су рад априла 1941.

По завршетку II светског рата и преласку на мирнодопски начин рада у Југословенској армији се приступило организовању система в. ш. Пошто се у редовима војске нашао знатан број официра без икаквог војног образовања, који су официрски чин стекли током рата, отпочео је процес стварања родовских официрских школа у којима су ратни официри стицали теоријска војна знања. До 1950. формирана је 21 школа те врсте. Систематско школовање резервних официра у посебним школама за резервне официре родова и служби започело је 1949, а процес формирања родовских подофицирских школа отпочео је 1951. До тада су подофицири школовани у посебним мањим јединицама при појединим пуковима одговарајућег рода. На школовање у подофицирске школе су примани војници на одслужењу редовног војног рока или кандидати из грађанства са завршених шест разреда основне школе. Ради стручног усавршавања официра и подофицира 1950. формирано је седам специјалистичких в. ш. Реформом система војног школства, која је започела 1969, уместо подофицирских школа формиране су средње в. ш. у четворогодишњем трајању у које су примани кандидати из грађанства са завршеном основном школом. У прве две године школовање будућих подофицира је било заједничко, а у друге две по смеровима. Део наставе током последње године школовања или последњег полугодишта, у зависности од специфичности рода или службе, извођен је у посебним школским центрима родова и служби у којима су ученици изводили полигонску обуку, стручну праксу и специјализацију. Систем школовања у средњим в. ш. је прилагођен начину рада цивилних средњих школа. Војна гимназија, као општеобразовна в. ш. за припрему питомаца Војне академије, образована с циљем уједначавања образовног нивоа будућих питомаца, настала је 1970. у Београду. После ње је формирана и Ваздухопловна војна гимназија у Мостару. До нестанка ЈНА 1992. систем в. ш. се, сем неопходне модернизације наставног процеса, није суштински мењао. Трансформацијом ЈНА у Војску Југославије 1992. задржана је јединствена Средња в. ш., чији су се ученици током последње године школовања усавршавали у школским центрима родова и служби. Постепеним гашењем појединих смерова те школе, у склопу општих реформи војног образовног система, организовано је само специјалистичко једногодишње школовање за подофицире кандидата са завршеном цивилном средњом школом. Војна гимназија је, упркос привременом укидању, наставила рад по програму цивилне гимназије општег типа.

ЛИТЕРАТУРА: Војна енциклопедија, 10, Бг 1975; M. Бјелајац, Војска Краљевине СХС/Југославије 1922--1935, Бг 1994; М. Ј. Милићевић, Реформа Војске Србије 1897--1900, Бг 2002; Б. Димитријевић, Југословенска армија 1945--1954. Нова идеологија, војник и оружје, Бг 2006; С. Ратковић Костић, Европеизација српске војске 1878--1903, Бг 2007.

А. Животић