ВЛАСТЕЛА

ВЛАСТЕЛА, уобичајен назив за припаднике повлашћеног сталежа у средњовековној Србији и Босни. Према тадашњим схватањима и поред постојећих разлика, в. је било у Дубровнику, Византији (в. државе Грчке), Бугарској (загорска в.), као и у другим државама. У српским изворима в. први пут помиње Св. Сава (1208), када каже да је Немања упутио (1196) следећи благослов: „Мир буди вама, властело моја и бољари". Оба назива означавају припаднике повлашћеног сталежа, али се речи властелин и в. чешће користе у званичним исправама, а бољар и бољари у црквенословенским књижевним саставима. Доследна употреба не постоји, па се в. помиње у роману о Александру Великом, а бољари у Бањској и Дечанској хрисовуљи. Према Жичком натпису, повељи Стефана Првовенчаног на зиду (око 1220), људи се деле на в., војнике и убоге, па су у складу са овом поделом изрицане судске казне. За недозвољен развод брака властелин је кажњаван одузимањем шест коња у корист краља, војник са по два коња, а убоги људи са по два вола. В. и војници припадају феудалној класи, па ако се неко од њих противзаконито ожени свастиком, владар би му одузео два вола, а ако то учини неко од убогих, епископ би му узео половину казне. За исто кривично дело, у зависности од сталешке припадности, изрицане су различите казне и по Душановом законику.

Властеоски сталеж одвојио се од осталог становништва до XII в., а формирао се постепено, као и у другим земљама, од чланова споредне владарске гране, од представника родовске аристократије, истакнутих војних заповедника, од утицајних представника државне управе и њихових потомака. Властелин је могао бити Србин, Грк, Немац или припадник других народа, али се разликовао од осталог становништва по својим обавезама према владару и држави, својим пореклом, политичким утицајем и имовином. Главнину имовине чинили су наследни земљопоседи -- властеоске баштине, затим велика стада домаћих животиња и релативно већа новчана средства. Богаћење српске в. настављено је после освајачких ратова крајем XIII и у првој половини XIV в., па су појединци могли да поклањају црквама и по неколико насеља, а они најмоћнији и по десетак села. Баштина жупана и војводе Младена, родоначелника Бранковића, налазила се у Дреници на Косову, па су његови унуци Гргур, Герасим и Вук Бранковић потчинили десетак села светогорским манастирима. Жупан Вукослав потчинио је цркви Св. Богородице у Лешју, источно од Параћина, пет села и поклонио 100 оваца, 30 свиња, ергелу коња и шест волова („плуг"), можда десетину сточног фонда којим је располагао. Сваки властелин, поред потчињених сеоских насеља у оквиру властелинства, поседовао је и водио лично газдинство, састављено од многобројних њива, винограда, вртова, воћњака, „ступова", пчелињака, рибњака, воденица, ливада, „забела", разних објеката и других врста култивисаног и необрађеног земљишта. Центар газдинства и властелинства био је „двор" у којем је живео властелин, окружен дворанима, себрима и пронијаревићима. Сеоско становништво које је живело на баштини неког властелина, односно на властелинству, било је потчињено господару властелинства, па је у његову корист обављало многобројне „работе" и давало различите „данке".

За разлику од потчињеног становништва, властелин је лично био ослобођен многобројних „работа" и „данака", уживајући широка имунитетска права, економска и судска. Душановим закоником (чл. 42) предвиђа се за властеоске баштине: „да су слободне од свих работа и данака царства ми, осим да дају соће и војску да војују по закону". Из тога следи обавеза властелина да сакупи соће од потчињених сељака и преда цару, а он лично да учествује у војним походима и да врши војну службу у складу са величином баштине. Што је баштина била већа, то је властелин био дужан да са собом поведе и већи број војника. Српска средњовековна држава није имала разгранат судски и управни апарат, па су многе њихове надлежности пренете на в. Властелин се налазио на челу патримонијалног суда који је судио потчињеним људима на властелинству за разна кривична дела, изузев најтежих, која су била у надлежности владаревог суда. Уз све то, властелин се бринуо за одржавање јавног реда и мира на својим поседима, о безбедности путника и трговаца, као и о извршавању оних обавеза које су падале на терет целог села или жупе. Према средњовековним схватањима, владар је српској в. био „господин" -- господар (dominus, бεσπότης), па се властелин, бар формално, налазио у положају владаревог „слуге" или „раба", од којег се очекивало да буде „покоран" и „послушљив". Стварност је изгледала другачија. Ослањајући се на неопходну помоћ в., владар им се обраћао као „драгим друговима", „вољеној браћи" и „рођеној деци". На прва два назива могла су да рачунају само велика в., док су се остали налазили у положају владареве „деце". Успостављени односи темељили су се на начелима војних дружина и патријархалних породица, која су учвршћивана узајамним поверењем -- „вером". Властелин је био „веран" свом „господину", а владар је држао властелина „верним" и „веровао му". У средњовековној Босни усталио се израз да је властелин бану дуговао „верну службу", а заузврат је очекивао од владара „веру господску", односно највећу помоћ и подршку. У средњовековној Србији краљевска власт је уздигнута на виши ниво, па је властелин владару дуговао „правоверно поработаније", односно личну и верну службу, док је владар био у обавези да таквом властелину чини и ствара „милост", односно да му потврђује све стечене повластице и да га награђује за учињене услуге. Под појмом „правоверног поработанија", поред основне обавезе да се „војује војска по закону", в. је имала и друге дужности. Владар је од в. очекивао да одговорно управљају повереним „државама", крајиштима, да руководе најважнијим пословима у централној и локалној управи, а првенствено војним јединицама. Уколико властелин откаже послушност владару, то се сматрало „невером" и најстроже кажњавало. Руководећи војним и цивилним пословима у држави, в. је добијала посебне титуле које су истовремено биле и звања, као што су: казнац, тепчија, војвода, челник, слуга, ставилац, двородржица, ризничар, а после Душановог крунисања за цара -- и најпознатије византијске титуле. Стечене титуле и звања везивале су се само за једну личност, привремено или доживотно, и нису биле наследне. Изузетак представља титула жупана.

У зависности од политичког утицаја, порекла и величине баштине, в. се делила на „велику", „помалу" (мало мању) и „малу", док је најниже место припадало „властеличићима". За властелу се каже да су „благородна", а за најмоћније да су „силни", „силноименити", „веле можни" и „великоименити". Ови последњи били су у сродству са владаревом породицом или династијом. Између „велике" и остале властеле није постојала разлика у правима, изузев у почастима, па је судија позивао великог властелина „књигом", а остале „печатом". Мању повластицу приликом плаћања „приселице" уживао је „велики властелин стегоноша", као господар жупе, односно војвода којем је повераван владарев стег или застава. У средњовековној Босни издвојила су се „русашка господа", односно малобројан слој велике в. која је вршила снажан утицај на најважније државне послове.

После појаве обласних господара у Србији и Босни в. је у осамостаљеним областима била потчињена новим господарима који су носили различите титуле. Током прве половине XV в. централна власт је постепено слабила, а потреба за ратницима постајала све већа због борбе против Турака. В. почињу да се називају сви слободни људи који носе оружје, припадају војним дружинама, аутономним заједницама и врше неку власт, привремено или стално. У аутономној „племениташкој" заједници Паштровића било је 12 „племена" која су сваке године на збору бирала двојицу војвода, четири судије и 12 властелина, што је омогућавало да се у „властелу" уброје сви угледни Паштровићи. У Зети Црнојевића су 24 „властеле околнијех катуна" утврђивали међе Ораховој Љути 1494. Господин Ђурађ Црнојевић именовао је (1492) из ратничке дружине Малоншића 24 „властеле истих Малоншића" да врате спорно земљиште Голубовићима. Некако у исто време су 24 „властеле од земље" утврђивали међе између Кчева и Пјешиваца, као и Брежина и Станисаљића. Сиромашно „племство" Паштровића одржало се вековима под млетачком влашћу, али је зато огромна већина в. у српским земљама под турском влашћу брзо изгубила свој статус.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Острогорски, Пронија, Бг 1951; И. Божић, „Средњовековни Паштровићи", ИЧ, 1959, 9--10; М. Динић, Хумско-требињска властела, Бг 1967; С. Ћирковић, „Русашка господа", ИЧ, 1974, 21; И. Божић, Немирно Поморје XV века, Бг 1979; Историја српског народа Бг I 1981, II 1982; С. Ћирковић, „Допуне и објашњења", у: С. Новаковић, Историја и традиција, Бг 1982; Т. Тарановски, Историја српског права у Немањићкој држави, Бг 1996; М. Благојевић, Државна управа у српским средњовековним земљама, Бг 2001.

М. Благојевић