ВЕСНИЋ, Миленко

ВЕСНИЋ, Миленко, дипломата, државник, правник (Дунишиће код Сјенице, 13. II 1862/1863 --– Париз, 28. V 1921). Када му је отац страдао у сукобу са Турцима, мајка је успела да се са децом пребаци у Краљево, одакле је двојицу синова послала на школовање у Београд. По доласку у престоницу, најпре се издржавао „послужујући по кућама" и уз помоћ „милосрдних београдских породица", а потом дајући и часове. Правне науке је дипломирао на Великој школи 1886, а студије права наставио на универзитетима у Француској, Немачкој, Великој Британији, Русији, Холандији и Шведској, успевши да стекне веома широко правничко образовање и научи више језика. Докторску дисертацију одбранио је у Минхену 1888, као први тамошњи српски докторант. У дипломатску службу ступио је 1891. као секретар посланства Краљевине Србије у Цариграду. Након давања оставке покренуо је стручни часопис Правник (1892). Годину дана касније (1893) постао је професор међународног права на Великој школи и народни посланик на листи Радикалне странке. Крајем исте године именован је за министра просвете и црквених дела (23. XI 1893 --– 12. I 1894). Професор права поново је био 1894--1894–1899, када је осуђен на две године затвора због увреде краља Милана. После помиловања наредне године (1900) вратио се на Велику школу, али је већ 1901. именован за посланика у Риму. Ни ту се, међутим, није дуго задржао, јер је 1902. поднео још једну оставку. Две године касније (1904) упућен је, опет као посланик, у Париз, где је са прекидима био све до смрти. У тим краткотрајним периодима био је министар правде (17. IV --– 23. XII 1906), председник владе (17. V 1920 --– 1. I 1921) и министар иностраних дела (22. XI 1920 --– 1. I 1921). Истовремено, у овом је раздобљу постигао највеће успехе у одбрани интереса српске и југословенске државе, те се сматра једним од најзначајнијих српских дипломата. Као посланик у изузетно важном посланству, учинио је много на побољшању српско-француских односа, у чему му је помагала и супруга Бланша Улман, Американка којом се оженио 1906. и која је више пута својим богатством и породичним везама доприносила српској националној ствари. Посебно важну улогу В. је имао у придобијању француских дипломатских и интелектуалних кругова у време Царинског рата (1906--1906–1911) и Анексионе кризе (1908--1908–1909), потом у упознавању француске јавности са тешким положајем Срба на Косову и Метохији. Године 1911. припремио је посету краља Петра I Француској, којом приликом су учвршћене везе између две земље у времену припрема за балканске ратове. Крајем 1912. и почетком 1913. био је један од представника Краљевине Србије на конференцији у Лондону, на којој је после Првог балканског рата потписан мир са Турском и на којој су утврђене нове балканске границе. Заступао Србију у преговорима с Ватиканом око конкордата и потписао Уговор 1914. У I светском рату учествовао је у свим српским дипломатским напорима усмереним ка добијању савезничке помоћи, одржању Солунског фронта и пропагирању југословенске идеје. Крајем децембра 1917. влада га је именовала за шефа делегације која је путовала у Вашингтон са задатком да осигура америчку подршку националним циљевима. Том приликом ову је делегацију примио и председник Вудро Вилсон. Крајем рата В. је постао члан савезничке комисије за спровођење америчке помоћи европским земљама, а после рата један од најзначајнијих југословенских делегата на Конференцији мира у Паризу (1919) и члан Комисије за израду пакта о Лиги народа, на чијем је челу био амерички председник. По повратку у земљу његова влада је сачинила нацрт првог устава југословенске државе, спровела изборе за Уставотворну скупштину, постигла мировни споразум са Италијом и забранила рад Комунистичке партије Југославије. Окончавши те послове, В. се вратио у Париз, где је убрзо и умро. Поред богате политичке и дипломатске делатности, био је и плодан писац, аутор више књига и сарадник бројних часописа, међу којима су: Српски књижевни гласник, Годишњица Николе Чупића, Звезда, Летопис Матице српске, Босанска вила и др.

ДЕЛА: У спомен Ђуре Јакшића, Бг 1880; Кривична одговорност у светлости данашње науке, Бг 1890; Наш политички буквар, Бг 1891; Природни подмет Међународног Права (начело народности), Бг 1892; Празноверице и злочини с нарочитим погледом на празноверицу о закопаном благу, Бг 1894; Међународно право у односима Јужних Словена, Бг 1895; Предлози за деобу Турске, грађа за дипломатску историју Балканског полуострва, Бг 1898; О Друштву народа, Бг 1920.

ЛИТЕРАТУРА: М. Новаковић, „Д-р Миленко Веснић", АПДН, 1922, V, 3; Ж. Живановић, Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века, III--III–IV, Бг 1924--1924–1925; Д. Ђорђевић, Царински рат Аустро-Угарске и Србије, Бг 1962; Љ. Алексић Пејковић, Односи Србије са Француском и Енглеском 1903--1903–1914, Бг 1965; Д. Јанковић, Југословенско питање и Крфска декларација 1917, Бг 1967; Б. Глигоријевић, Демократска странка и политички односи у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Бг 1970; М. Радојевић, Научник и политика. Политичка биографија Божидара В. Марковића (1874--1874–1946), Бг 2007; Р. Веснић Млађи, Др Миленко Веснић, грансењер српске дипломатије, Бг 2008.

М.ира Радојевић

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)