ВЕЛИМИРОВИЋ, Милош

ВЕЛИМИРОВИЋ, Милош, музиколог, универзитетски професор (Београд, 7. XI 1922 -- Бриџвотер, Вирџинија, 18. IV 2008). Дипломирао на Музичкој академији у Београду 1952. као први студент на новоформираној Катедри за историју музике и музички фолклор. Истовремено је на Филозофском факултету у Београду завршио и студије историје уметности. Био је пратилац Алберта Бејтса Лорда при сакупљању епске поезије, углавном на терену Босне и Македоније (1950--1951). Магистрирао је на Харварду 1953. Проучавање византијске музике и неумских рукописа започео је са једним од оснивача музиколошке византологије, Егоном Велесом (1954). Докторирао је 1957. на Харварду са темом Византијски елементи у раном словенском црквеном појању: Ирмологија (Byzantine elements in early Slavic Chant: The Hirmologion, Copenhagen 1960). Био је професор на универзитетима Јејл (1957--1969), Висконсин (1969--1973) и Вирџинија (Шарлотсвил, 1973--1993), где је био управник Катедре за музикологију (1974--1978) и директор Центра за руска и источноевропска истраживања (1990--1993). Током 1963. и 1964. више пута је боравио на Атосу и у манастиру Св. Јована Богослова на Патмосу који има богат фонд неумских музичких рукописа. Током 1985. одржао је серију предавања на универзитетима у тадашњим главним градовима Југославије.

Основна област његовог научног рада било је византијско и средњовековно словенско музичко наслеђе. Бавио се и новијом руском музиком. Био је главни уредник серије Сollegium Musicum, која је излазила под покровитељством Катедре за музику Јејлског универзитета (1958--1973). Са Е. Велесом приредио је четири тома Studies in Eastern Chant (Oxford 1966, 1971, 1973; Crestwood 1979). Био је коуредник библиографије музиколошких публикација -- RILM Abstracts (Répertoire International de Littérature Musicale, Њујoрк), а у сарадњи са Вилијамом Брумфилдом приредио је зборник радова Christianity and the Arts in Russia (Cambridge 1991). Највећи број студија oбјављених у реномираним светским музиколошким часописима и зборницима научних радова посветио је разматрању утицаја византијске музике на појачке традиције у Русији и јужнословенским земљама, а нарочито у уобличавању руске неумске симиографије („Liturgical Drama in Byzantium and Russiа", Dumbarton Oaks Papers, 1962, 16; „Byzantine Musical Traditions among the Slavs", у: John J. Yiannias (ур.), The Byzantine Tradition after the Fall of Constantinople, Charlottesville 1991; „Originality and Innovation in Byzantine Music", у: A. R. Littlewood (ур.), Originality in Byzantine Literature, Art and Music: A Collection of Essays, Oxford 1995). Национални и Каподистријски универзитет у Атини доделио му је 2004. почасни докторат. Део личне библиотеке -- око 300 књига из области средњовековне и новије историје музике, као и драгоцену колекцију микрофилмова неумских рукописа -- поклонио је Музиколошком институту САНУ.

ДЕЛА: „H. J. W. Tillyard, Patriarch of Byzantine Studies", The Musical Quarterly, 1968, 54/3; „The Present Status of Research in Slavic Chant", Acta Musicologica, 1972, 44/2; „Egon Wellesz and the Study of Byzantine Chant", The Musical Quarterly, 1976, 62/2; „Changing Interpretations of Music", New Literary History, 1986, 17/2; „Russian Musical Azbuki: A Turning Point in the History of Slavic Chant", у: P. Jeffery (ур.), The Study of Medieval Chant: Paths and Bridges, East and West: in Honor of Kenneth Levy, Cambridge 2001.

В. Пено