ВАТЕРПОЛО

ВАТЕРПОЛО (енг. water polo), спортска игра у води. Базен може да буде отворен и затворен, при чему температура воде мора да буде 22--27ºС, а дубина најмање 1,8 м. Игралиште је правоугаоник дужине 20--30 м, а ширине 10--20 м. Димензије гола су 3 х 0,9 м. Игра се лоптом тежине 400--450 гр, чији је обим 0,68--0,71 м. Две екипе са по седам играча од којих је један голман, такмиче се која ће да да више голова за четири четвртине. Свака четвртина траје по осам минута „чисте игре", а ако мора да се реши победник следе два продужетка од по три минута, па ако ни тада нема одлуке онда се изводе пенали. Да би се играчи разликовали, једна екипа носи беле капице, а друга плаве (голмани црвене). Време за напад је ограничено на 30 секунди. В. је име добио по полу, монголској игри на коњима, јер на почетку ватерполисти нису пливали, него су се на води одржавали на бурићима. У другој половини XIX в. је почео да се развија у самосталну спортску грану. В. је постао олимпијски спорт на II играма у Паризу 1900. На IV олимпијским играма (Лондон, 1908) основана је Међународна аматерска пливачка федерација (ФИНА), која је тада имала осам чланова. Прво европско првенство у в. одржано је 1926. у Будимпешти, а домаћин Првог светског првенства 1973. био је Београд. За титулу најбољег клуба у Европи игра се од 1963. Битније промене у правилима игре спроведене су 1950. када је играчима дозвољено да могу да промене место кад судија прекине игру, 1960. омогућена је замена играча, а уместо полувремена уведене су четвртине од по пет минута. Било је и потеза који се нису показали као оправдани, нпр. искључење играча укинуто је 1967, али је враћено 1970, с тим што је 1976. ограничено на 45 секунди, а прописано је да екипа може да држи лопту у свом поседу само 35 секунди. Од тада се много тога променило, па и то да в. више није искључиво спорт за мушкарце. Жене учествују на светским првенствима од Мадрида 1986, а на олимпијским играма од Сиднеја 2000.

На територији данашње Србије в. се до I светског рата играо само у оним њеним деловима који су тада припадали Мађарској, те није изненађујуће што је први шампион Краљевине СХС 1921. био Сомборски спорт клуб. То је уједно било и прво државно првенство у нашој земљи (фудбалско првенство почело је 1923). В. је био део програма шампионата у спортовима на води, а до 1968. организационо је припадао Пливачком савезу Југославије. После Сомборског спортског клуба (првак још 1922. и 1924), који је увео ватерполо 1907, шампиони су били клубови са приморја све до 1962. када је загребачка Младост прекинула њихову владавину, а 1963. се и Партизан, као први послератни клуб из Србије, уписао међу прваке. Исте сезоне освојио је и Куп шампиона, који је баш тада основан, а пехар победнику додељивао је београдски лист Спорт.

Између два рата од клубова из Србије у такмичења су се укључивали Брђанин и Боб из Београда, а основан је и Север, такође у престоници, чији су се оснивачи надали да ће једног дана бити ривал дубровачком Југу, пре рата убедљиво најуспешнијем југословенском клубу (освојио је, између осталог, и пехар београдског листа Политика, намењен екипи која је три пута узастопце шампион, а Југ је 1925--1937. непрекидно био први). Прву утакмицу наша репрезентација одиграла је 1927. на Свесловенском првенству у Београду код „Шест топола" на Сави и победила Пољску са 8:0. То такмичење уједно је била и провера за учешће на ЕП у Торину. Прву медаљу (бронзана) Југославија је освојила на ЕП у Бечу 1950. и од тада готово да нема великог такмичења на којем није била међу најуспешнијима. До распада СФРЈ репрезентација је освојила све највредније медаље: олимпијски победник 1968. у Мексику, 1984. у Лос Анђелесу и 1988. у Сеулу; светски првак 1986. у Мадриду и 1991. у Перту и европски шампион 1991. у Атини. С успесима је наставила и као СЦГ: светски првак 2005. у Монтреалу, европски првак 2001. у Будимпешти, 2003. у Крању и 2006. у Београду, олимпијски вицешампион 2004. у Атини, а тим путем иде и Србија: светски првак 2009. у Риму, европски првак 2012. у Ајндховену, трећа на ОИ 2008. у Пекингу и на ОИ 2012. у Лондону. Партизан је чак шест пута освојио Куп европских шампиона, а 2011. и Евролигу. Поред тога освојио је и Куп победника купова и Куп Европске пливачке федерације (ЛЕН). Шампион Европе био је и Бечеј 2000. Међу клубовима који су 2012. покренули оснивање европске Суперлиге чак су три из Србије: Партизан, Војводина и Црвена звезда. Од ватерполиста из Србије и српских клубова многи су постали светски асови: М. Мушкатировић, М. Сандић, М. Јанковић, Б. Чуквас, Ђ. Перишић, У. Маровић, Р. Рудић, С. Беламарић, Д. Андрић, М. Кривокапић, И. Милановић, А. Шоштар, В. Вујасиновић, Д. Савић, А. Шапић, Д. Икодиновић, В. Удовичић, С. Соро, Ф. Филиповић, А. Прлаиновић и др.

ИЗВОР: Архива Ватерполо савеза Србије.

ЛИТЕРАТУРА: Енциклопедија физичке културе, Зг 1977; Билтен Ватерполо савеза Југославије, 1983--1986.

И. Цветковић