ВАЦЛИК, Јан

ВАЦЛИК, Јан, новинар, публициста, дипломата (Плав, Чешке Буђејовице, 1830--1830 – Петроград, 1918). Студирао је дипломатију и оријенталне језике у Бечу, а у Прагу се усавршавао из међународног права. У служби Црне Горе активно је деловао и у њој боравио 1858--1858–1867, користећи име Јован. Стекао је црногорско држављанство. Био је секретар књаза Данила и књаза Николе Петровића. Током Херцеговачког устанка и црногорско-турског рата (1862) као ратни дописник извештавао је чешку и европску јавност о збивањима на ратишту. Књаз му је поверавао дипломатске мисије у Цариграду (1863. у аудијенцији код султана нагласио је потребу изласка Црне Горе на море), Бечу, Берлину, Паризу. Црногорски заступник (агент) у Скадру био је 1863--1863–1865. Сматрајући да се на тај начин не могу постићи задовољавајући резултати у јужнословенским националним покретима, 1868. преселио се у Петроград, где се такође бавио публицистиком и дипломатијом. Уређивао је лист Славянские известия. Истакнути је сарадник руских, чешких, српских, француских, немачких листова. У својству сарадника Словенског комитета за питања Словенског југа, 70-их година више пута је боравио у Београду, Цетињу, Новом Саду. Активан је у руској служби, у војној експедицији на Кокан и Памир 1875--1875–1876, током руско-турског рата 1877--1877–1878, на конференцији у Сан-Стефану 1878, за време рата са Јапаном 1904. За јужнословенске прилике заинтересовао је Ј. Чермака, Ј. Колара, Ј. Палацког, А. П. Ирби, Г. М. Мекензи. В. је посебно остао упамћен по меморандуму о суверенитету Црне Горе и тадашњем међународном праву, који је 1858. истовремено објављен на француском језику у Паризу и Лајпцигу, а затим достављен појединим европским дворовима. За њега је користио архивску грађу („државни архив дипломатских списа"), посебно ону из времена Петра I и Петра II, коју је нешто раније систематизовао Вук Врчевић. Меморандум је представљао део напора књаза Данила да се дипломатским путем истакне право Црне Горе на независност. В. је касније пригодно писао о династији Петровић, као и о плановима за црногорску железницу, коју је сагледавао као део ширег балканског пројекта. Члан Друштва српске словесности био је од 1863, СУД од 1864, почасни члан СКА од 1892.

ДЕЛА: La souveraineté du Monténegro et le droit des gens moderne de l'Europe, Leipzig--Leipzig–Paris 1858 (Суверенитет Црне Горе и савремено међународно право у Европи, Пг 1996); Закаспийская железная дорога и ее значение в будущем, СПб 1888; Царствующая черногорская династия, СПб 1889.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Павићевић, Црна Гора у рату 1862, Бг 1963; Р. Распоповић, Дипломатија Црне Горе 1711--1711–1918, Пг-–-Бг 1996.

Ж.ељко Вујадиновић

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)