ГУНДУЛИЋИ

ГУНДУЛИЋИ (Gondola), jедна од најважнијих дубровачких властеоских породица која је утицај стекла врло рано и задржала га више вијекова. Род Г. засигурно се може пратити од краја XII в., иако их неке генеалогије препознају све до X в. (као родоначелник наводи се извјесни Стефан). Род се од XIII в. састојао од три огранка који су се одржали и у наредним стољећима. Изузетно велики посjеди Г. могли би свjедочити да су истинита предања да се ова породица рано ородила са словенским племством из залеђа. Први носилац презимена Гундулић био је Михаило, с краја XII в. Од њега су потекли сви каснији представници овог рода. За разлику од других дубровачких породица, чини се да су се Г. касно повезали са словенским владарима Балкана, али су врло брзо успоставили везе са угарским двором. Њихови трговачки напори били су усмјерени првенствено према Италији, а посебно су се бавили трговином сољу.

За односе са Србијом и српским земљама први значајнији представник Г. био је Никола, син Џива (пом. 1340--1363/1364). Био је истакнути трговац и закупац царина, али и дипломата. Одлазио је у мисије српском цару Урошу, од којег је издејствовао више даровних повеља (1357), властелину Санку Милтеновићу (1359), Которанима (1362) итд. Павле (Палко), син Џива (пом. 1372--1416), бавио се посредничком трговином између Србије и италијанских земаља. Имао је трговачко друштво, а пословао је и са Которанима, Млечанима и Мађарима. На Балкан је увозио италијанске тканине, док је из Босне извозио олово, кожу и крзно. За Дубровачку општину повремено је обављао и важне дипломатске задатке.

Иван Јаковљев Г. (пом. 1397--1442) био је трговац и кредитор. Трговао је тканинама, а двадесет година (1415--1435) провео је послујући у Зворнику и Сребреници. Као дубровачки посланик, био је 1415. очевидац убиства кнеза Павла Раденовића у околини Краљеве Сутјеске. Био је изасланик на дворовима угарских краљева Жигмунда и Алберта (1413, 1439), деспота Стефана Лазаревића (1414), босанских краљева Остоје (1403, 1415) и Твртка II (1421--1423, 1430--1433) и деспота Ђурђа Бранковића (1435). Иванов брат, Паладин Јаковљев Г. (пом. 1399--1437) такође се бавио трговином у Зворнику и Сребреници (1416--1425). У тамошњој колонији Дубровчана често је биран за конзула и судију. Као дипломата, боравио је у мисијама код Радослава Павловића (1422--1423) који га је чак заробио, угарског краља (1428--1430), деспота Ђурђа (1433) и босанског краља Твртка II (1433).

Марин Николин Г. (пом. 1423--1462) трговао је у српским земљама од 1435. до 1450, највише у Сребреници, Ваљеву и Руднику. Његова дипломатска служба у Дубровнику обухватала је више посланстава: кнезу и деспоту Ђурђу (1426, 1435), угарском краљу (1433, 1445), војводи Петру Ковачевићу (1450), херцегу Стефану (1454) итд. Маринов син Паладин Г. (1423--1489) пословао је од краја 40-их година XV в. у Србији и јужној Италији. Трговао је, претежно житом, у оквиру друштава са истакнутим Дубровчанима, Шпанцима и Апулцима. Као и други Г. који су имали развијене послове у залеђу, Паладин Маринов је дjеловао као дубровачки дипломата. Ишао је у мисије херцегу Стефану (1455), султану Мехмеду Освајачу (1458), напуљским краљевима (1459, 1470, 1477), угарском краљу Матији (1476, 1487). Повремено је своје дипломатске вjештине стављао и у службу владара Напуља, Скендербега, Владислава Херцеговића Косаче и других моћника.

Разгранати род Г. опстао је све до XIX в., изњедривши још низ знаменитих представника дубровачке елите, од којих је свакако најпознатији књижевник Иван/ Џиво Франов Г. (1589--1638), аутор епа Осман.

Литература: И. Манкен, Дубровачки патрицијат у XIV веку, Бг 1960; Б. Крекић, „О проблему концентрације власти у Дубровнику у XIV и XV вијеку", ЗРВИ, 1986, 24--2; Д. Ковачевић Којић, Средњовјековна Сребреница (XIV--XV вијек), Бг 2010.

Ђ. Тошић