ГРУБИШНО ПОЉЕ
ГРУБИШНО ПОЉЕ, град у Хрватској, југозападно од Вировитице, у Бјеловарско-билогорској жупанији, на југозападној подгорини Билогоре. Изграђен је на контакту подгорине и широке долине реке Илове (слив Саве). Настао је спонтано, градњом дуж локалних путева, и добио радијалан облик и распоред улица. Године 1857. имао је 970 становника чији је број касније растао. Године 1991. град је имао 3.501 становника, од којих 37% Срба, а 37,7% Хрвата. Грађански рат 1991--1993. довео је до депопулације и драстичне промене етничке структуре. Попис из 2001. констатовао је 3.171 становника, од којих 68,3% Хрвата и 12,6% Срба. Године 2011. пописано је 2.890 особа, а етничка структура није позната. Православни храм Св. Георгија подигнут је 1773--1775. у барокним стилу, а обновљен је 1820. У II светском рату страдао је од усташа, а после рата је опет обновљен. Почетком рата 1991. храм је уништен.
М.ирко Грчић
Срби из Доње Славоније и Босне почели су да га насељавају непосредно након турских освајања у XVI в. Досељавање православних Срба бележи се и након протеривања Турака 1689. и преласка овог подручја под хабзбуршку власт. Становници села су у XVIII в. вршили граничарску службу, а 1732. било је 135 српских православних домова. У Г. П. 1755. бележи се црква Св. Георгија са два свештеника. Претпоставља се да је православни храм у селу постојао још у турско време. О изгледу храма који је претходио цркви подигнутој 1773--1775. зна се да је био дрвен, стар и готово потпуно пропао, а у сачуваном инвентару из 1772. бележи се намера подизања нове цркве. Наредне године забележено је да ће нова црква бити подигнута у самом селу јер је стара од њега сувише далеко. Нова зидана црква подигнута је након дозволе Илирске дворске депутације од 1773, али се довршење градње не може тачно утврдити јер у инвентару из 1774. стоји да је црква још увек дрвена и рушевна. Године 1808. забележено је да у цркви постоје иконостас, архијерејски трон и проповедаоница. Обнављана је 1820. Крајем 1885. црква је била у лошем стању, па је црквена општина иницирала обимне грађевинске захвате и заштиту вредног иконостаса. Уз новчану помоћ парохијана и државе обнова је извршена 1886--1887. Храм зидан опеком представља типично решење једноставне провинцијске варијанте дворанске лонгитудиналне цркве, са апсидом на истоку, ширине као и наос, те са интегрисаним четвoроугаоним звоником на западном прочељу. Осим израженијег поткровног венца и угаоних пиластара на звонику, фасадно декоративно рашчлањивање није наглашено, а бочни зидови пробијени су малим, једноставним и високо постављеним прозорима. Релативно низак брод цркве засвођен је пандативним сводовима широког распона, који почивају на масивним и здепастим прислоњеним ступцима. Наос је од припрате одвојен зиданим хором. У цркви је очувана првобитна дрвена конструкција иконостаса, који је вероватно настао до 1788. када су у црквеним рачунима забележени трошкови за његово подизање. Оригинална барокна аплицирана декорација сачувана је фрагментарно, а веома је оштећена и запуштена. Иконостас има пет зона са иконама -- у соклу и на бочним дверима оне сасвим недостају, престоне иконе су замењене вероватно крајем XIX или почетком XX в. У низовима икона апостола и пророка, те средишњим иконама Крунисања Богородице и Преображења Христовог, вероватно су још увек већином изворни сликарски радови с краја XVIII в., али су они у тој мери пресликавани, оштећени и прекривени наслагама, да се једва распознају. У 12 медаљона око Распећа представљен је циклус Христових страдања.
А.лександра Кучековић
ИЗВОРИ: Музеј СПЦ, Оставина Радослава Грујића, Документи 1359/VII; Музеј СПЦ, Архива Пакрачке епархије, Архивска грађа XVIII в., кут. 5 и 11; Музеј СПЦ, Архива Пакрачке епархије, Архивска грађа XIX в., 1885, 1886, 1887; Музеј СПЦ, Инвентари парохијских и филијалних цркава Пакрачке епархије, кут. 8, фол. 153; кут. 2, фол. 42; Шематизам Пакрачке епархије, Пакрац 1898; СЗС, Попис становништва, 1991; ДЗС РХ, Попис становништва, кућанстава и станова, 2001, 2011; Насеља и становништво РХ 1857--2001, Зг 2005.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Кашић, Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији, Зг 1988; М. Бјеловитић, „Рат као примаран чинилац промена у размештају становништва на примеру српског народа Бјеловарске регије у Хрватској", ГСГД, 1993, LXXIII, 2; Енциклопедија православља, I, Бг 2002; Лексикон насеља Хрватске, Зг 2004.
*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)