ГРОБЉЕ

ГРОБЉЕ, место на којем се сахрањују мртви, а гробови су обележени у складу са њиховом религијом, културом и традицијом. Настаје из потребе за издвајањем умрлих из колектива и њиховим сахрањивањем на посебном месту, просторно удаљеном од насеља. Напуштајући дотадашњи обичај спаљивања умрлих, Срби су по доласку на Балкан започели праксу споменичког обележавања гробних места. У раном средњем веку, према досадашњим археолошким налазима, они су спаљене покојнике остављали изложене изнад земље, без погребних урни или видног обележја хумке. Спаљивање умрлих било је условљено њиховим дотадашњим, претежно сточарским начином привређивања, а изразитије бављење земљорадњом и седелачки начин живота утицали су на успостављање праксе сахрањивања и обележавања гробова. Постављани на размеђи два света, између овоземаљског и оноземаљског, надгробни белези су означавали станишта умрлих која су своју култну улогу имала у равни симболичке ритуалне комуникације. Примањем хришћанства у српској традицији преовладава крст као надгробно обележје, међутим, Срби који су се приклонили исламу сахрањују се и обележавају гробна места сходно новој муслиманској вери.

Подизање споменика је завршни чин једногодишњег обредног циклуса којим је покојник симболички добијао своје коначно станиште које је уједно представљало начин трајнијег обележавања сећања на њега. Страх од освете неупокојене душе умрлог мотивише чланове његове заједнице да и у случају када се не зна где је он сахрањен, поставе надгробни споменик над празним гробом, кенотафом, и створе место вршења традицијом предвиђених посмртних обреда у циљу везивања његове душе за тај гроб и коначног испраћаја у други свет. Крајпуташи у западној Србији пример су таквих гробова. Г. као станиште умрлих имало је статус светог места, а самоубице, погинули од грома, дављеници, некрштена деца или туђинци случајно умрли у селу нису могли бити сахрањени на њему.

У српском народу свако место, односно сваки заселак везан за братство, па и сваки род имали су своје засебно г. Потреба за засебним г. одржала се упркос одредбама о стварању заједничких г., а разлози тог одржавања су везани за поштовање познатих правила социјалног и религијског живота. Погреб су вршили првенствено чланови најуже породичне заједнице умрлог, што је исказивано поседовањем посебног места за сахрањивање покојника чијим је гробовима некад и означавана својина, обележавана граница и светост међе земљишног поседа. Сахрањивање на сопственом имању, на месту које су покојници за живота одредили, старији је обичај. Осим овог, постојао је и религијски мотив према којем је свака препрека умрлом сматрана тешкоћом на његовом путу ка другом свету. У циљу избегавања тих препрека, као што је била текућа вода, настојао се смањити и отклонити ризик покојниковог прелаза преко реке. Насеља која је пресецала река имала су зато и г. на обе своје обале.

Б.ојан Јовановић

Праисторија. Поштовање покојника и његово сахрањивање јавља се веома рано у праисторији. Временом, тај чин који обухвата припремање тела и гроба као и обављање одређених обредних радњи, постаје све сложенији у зависности од степена друштвеног и духовног развоја одређене заједнице. Прве сигурне сахране умрлог констатоване су у средњем палеолиту и вршене су обично у оквиру станишта односно насеља, обичај који се продужава у мезолиту и неолиту. Покојници су у испруженом или згрченом положају полагани у земљу, са даровима или без њих, уз одређени ритуал, појединачно или групно.

Током енеолита са открићем метала и развојем металургије дешавају се битне промене у друштву, нестају идиличне неолитске заједнице, међуљудски односи су суровији, што се одражава и у духовном развоју и начину сахрањивања. Поред ранијег полагања покојника у земљу јавља се упоредо спаљивање где се остаци покојника са ломаче полажу директно у земљу или у земљани суд -- урну која се укопава са каменом заштитом или без ње. Од енеолита над гробовима се дижу мање или веће хумке од камена или земље, прво над појединачним гробовима, а касније, у бронзано и гвоздено доба, и над више гробова -- чланова исте породице или рода. Код истакнутих чланова заједнице -- поглавара, хумке су могле имати масивну камену конструкцију и сложен погребни ритуал. У енеолиту се такође све чешће јављају простори одређени за сахрану ван насеља, односно г. у правом смислу те речи, што ће превладати у бронзаном и гвозденом добу.

У Србији до сада нису нађени палеолитски гробови, док многобројни налази мезолитских и неолитских гробова (старчевачка култура) потичу са Ђердапа -- Власац, Лепенски вир, Ајмана, Велесница. Већа група гробова из млађег неолита (винчанска култура) нађена је на Гомолави код Хртковаца у Срему. Енеолитски гробови су констатовани на више места у мањем броју, једино се у Српском Крстуру помиње 40 гробова са скелетима који припадају Тисаполгар култури, и на локалитету Винча -- Бело Брдо 3 гроба исте културе. Број откривених гробова из бронзаног и гвозденог доба у Србији је знатно већи, многи од њих су појединачни налази или мале групе од неколико сахрана, за које није сигурно да ли су делови већих уништених целина или не, а има и великих некропола од неколико стотина гробова. Из раног бронзаног доба се истиче равна некропола са згрченим скелетима у Мокрину која припада моришкој култури, са око 400 гробова, од којих преко 300 истражених. Из средњег бронзаног доба је равна некропола у Велебиту код Сенте са 77 гробова, делом спаљених (43), делом скелетних (34), а та некропола се по гробним прилозима везује за средњоевропску културу гробних хумки.

Више равних некропола са остацима на стотине спаљених покојника положених у урне из средњег и касног бронзаног доба припадају Белегишкој културној групи раширеној у Срему и северној Србији -- Стојића гумно у Белегишу, Калуђерске ливаде код Сурчина, Карабурма у Београду. Некропола у Дорослову у сeверозападној Бачкој садржи око 200 равних спаљених гробова, од којих се најстарији датују у млађе бронзано доба, док већина припада старијем гвозденом добу (VIII--VI в. п.н.е.) и повезани су са даљском групом у источној Славонији. Посебно су занимљиве две групне гробнице, једна са 32 а друга са 78 скелета, нађене у слоју раног гвозденог доба на Гомолави код Хртковаца. У Брњичкој културној групи из млађег бронзаног доба, распрострањеној у јужној Србији, на Косову и у северној Македонији, откривено је више некропола са спаљеним покојницима у урнама које су ограђене каменим плочама, где се примећује издвајање у мање породичне групе. Најзначајнији локалитети су Доња Брњица код Приштине, Горња Стражава и Доња Топоница код Прокупља.

У западној Србији је познато више некропола под хумкама које се карактеришу континуитетом сахрањивања кроз дужи временски период, па се под истом хумком често наилази на гробове из различитих фаза бронзаног и гвозденог доба. Јављају се око Белотића и Беле Цркве (спаљени и скелетни гробови из раног и средњег бронзаног доба), око Ужица, пре свега у Пилатовићима код Пожеге, локалитет Лугови (спаљени гробови из средњег бронзаног и скелетни гробови из старијег гвозденог доба), у Чачанском крају у Мојсињу (спаљени гробови у урнама из средњег бронзаног, скелетни гробови из раног и из старијег гвозденог доба). Овде треба поменути и кнежевску хумку у Пилатовићима, локалитет Трњаци, из VI в. п.н.е. са моћном каменом гробном архитектуром која је садржала спаљени гроб кнеза и инхумирану кнегињу, као и две касније кнежевске хумке у Атеници код Чачка, са спаљеним гробовима и веома сложеним погребним ритуалом. Кнежевска хумка у Новом Пазару, из истог периода на којој је саграђена Петрова црква, имала је веома богате гробне прилоге (златни и сребрни накит, обрађени ћилибар, грчко увезено бронзано и керамичко посуђе итд.).

Може се слободно рећи да се највеће и најбогатије некрополе под тумулима из бронзаног и гвозденог доба налазе у источној Босни, односно на гласиначкој висоравни, и на левој обали Дрине северно од Зворника. Док су испрва покојници сахрањивани скелетно, постепено се прелази на кремације. Из једне од хумки у непосредној близини Соколца нађена су чувена бронзана колица која вуку птице, а која се данас налазе у Бечу. У источној Србији током средњег бронзаног доба покојници су искључиво кремирани и сахрањивани у урнама полаганим унутар кружних конструкција изграђених од камена. Познате су некрополе Магура, Трњане, Хајдучка чесма, Борско језеро и др. Током развијеног гвозденог доба највећа некропола са скелетно сахрањеним покојницима откривена је на локалитету Вајуга-Песак код Корбова у којој је откривено 25 покојника богато украшених бронзаним и гвозденим накитом, заједно са оружјем израђеним од гвожђа. На локалитету Сињац поље код Беле Паланке налазила се некропола под хумкама у којој су у оквиру посебно ограђеног простора биритуално сахрањивани покојници током VI/V в. п.н.е. У Црној Гори је током старијег брнзаног доба на локалитету Мала Груда у Тиватском пољу откривена хумка са скелетно сахрањеним покојником унутар камене цисте, заједно са прилозима од злата, сребра, бронзе и керамиком. На северу Црне Горе налазе се хумке које у највећем броју припадају прелазу из средњег у позно бронзано доба.

Из млађег гвозденог доба, времена доласка Келта у наше крајеве, најпознатије су некрополе у Пећинама код Костолца (Виминацијум) и на Карабурми у Београду. Г. на локалитету Пећине садржи 43 гроба, од којих је 26 скелетних и 17 кремираних покојника, а датује се у другу половину IV в. п.н.е., док је у некрополи на Карабурми откривено око сто гробова, углавном спаљених покојника, из периода од III до I в. п.н.е. Ових неколико примера праисторијских г. у Србији, између многих других, најбоље илуструје разноврсност некропола, гробова, гробних прилога и погребног ритуала који се јављају код нас, а који су резултат, с једне стране друштвеног и културног развоја праисторијских заједница, и с друге географског положаја овог подручја стално изложеног различитим утицајима са четири стране који су непрестано доносили промене.

Р.астко Васић; А.лександар Капуран

Антика. Г. из античког периода на тлу данашње Србије углавном припадају римској цивилизацији, али с израженим утицајима аутохтоних протоисторијских култура на погребни ритуал. С друге стране, хеленистичке некрополе из предримског периода констатоване су на територији данашње Црне Горе на више локалитета. Најбоље истражено хеленистичко гробље је у Будви (античка Butua), где је откривено 450 гробова из хеленистичког и римског периода, датованих од IV в. п.н.е. до II в. н.е. Сахране у хеленистичкој некрополи су из периода IV--I в. п.н.е. и припадају ритуалу инхумације. У гробове су полагани прилози у храни и пићу, често у веома луксузним посудама. Више хиљада гробних налаза, међу којима златни накит, луксузно стаклено и керамичко посуђе, међу којима рељефно украшени мегарски пехари, израђени у грчким радионицама, чувају се у више музеја, у Црној Гори, пре свега Будви, и на територији бивше Југославије (Археолошки музеј у Сплиту, Народни музеј у Београду).

Уопштено, римска г. се могу поделити у две велике групе: некрополе с погребним ритуалом спаљивања покојника (кремација) и некрополе с погребним ритуалом сахрањивања покојника (инхумација). Такође, према типу гробне раке, некрополе могу имати гробове с конструкцијом, што подразумева и зидане гробнице, гробове без конструкције и гробове под хумкама, тумулима. Гробови на римским некрополама могу имати сачувано надземно обележје, најчешће у виду надгробне плоче, стеле или табуле, или у облику надгробног жртвеника, аре.

Римске некрополе с кремацијом на тлу Србије почињу да се формирају од самог почетка римских освајања у I в. п.н.е -- I в. н.е. На погребни ритуал ових некропола утичу локални обичаји из претходног, праисторијског периода. Гробови типа Мала Копашница -- Сасе I--II овалне су или „коритасте" гробне раке запечених страна, у другој варијанти с етажном поделом гробне јаме, где су остаци покојника положени без реципијента, заједно с гробним даровима (посуђе с храном и пићем, светиљке, лични предмети и сл.). Настали су под утицајем дарданских гробова из хеленистичког периода, констатованих на локалитетима Scupi (Скопље), Ромаја код Призрена и Кршевица код Бујановца. Некрополе типа Мала Копашница I настају на прелазу I в. п.н.е. у I в. н.е., а г. типа Мала Копашница II у другој половини I в., паралелно трају до средине III в. Гробови с остацима кремираних покојника у кружним, овалним и јамама неправилног облика, опредељени као тип Мала Копашница -- Сасе III јављају се на некрополама претходна два типа у III в. Од II в. на градским некрополама (Сирмијум, Сингидунум, Виминацијум, Наисус, Скупи) упражњава се римски погребни ритуал кремације -- покојници се спаљују на заједничкој ломачи или у крематоријуму, а затим се остаци спаљеника сахрањују у реципијенту, урни или каменом сандучићу, а понекад и цисти од опека, у гробној јами кружне, елипсоидне или четвороугаоне основе (ustrinum). Уз остатке покојника у гробове се полажу карактеристични дарови: новац (обол за превоз преко подземне реке Стикс у Хароновој барци), светиљке од печене земље или бронзе (за осветљавање пута у Хад), посуде са пићем (крчази и пехари с водом, вином и млеком, који служе да утоле покојникову жеђ) и неки лични предмети, као што су накит, делови одеће, тоалетни прибор, алат и сл. Сличне некрополе кремираних покојника истраживане су и ван територије данашње Србије, на епонимном локалитету Сасе код Вишеграда, у Коминима код Пљеваља и у античкој Дукљи (Doclea).

Гробови под великим хумкама, тумулима, ретки су у римском периоду на тлу Србије. Констатовани су у југоисточном делу наше земље, у Поморављу и Понишављу (локалитети Нозрина, Моравац, Ћићина, Кална, Станичење -- Мађилка, Крупац, Ulpiana -- Черкеско поље итд.). Тумули су подизани изнад централног гроба, који има конструкцију од камених плоча или опека, понекад етажног типа, или с каменим саркофазима. Сахране под тумулима су биритуалне -- јављају се инхумација и кремација. Овај тип г. под хумкама карактеристичан је за Трачане и њихов културни простор. Значајни су тумул са Черкеског поља у којем је сахрањена богата Трачанка с луксузним личним предметима од злата и сребра, као и хумка у Станичењу где је покојник сахрањен с богато украшеним бојним колима -- двоколицом.

Требало би поменути и ретке типове гробова, не увек јасног порекла и интерпретације, као што су дачки гробови с кремацијом, „бачвастог" или „врећастог" облика и гробови-бунари, кружне јаме велике дубине (2,5--8 м). Ови други су, за сада, археолошки истраживани само на виминацијумским некрополама, а испуњени су предметима хетерогене функције и хронологије и деловима људских и животињских скелета. Истраживачи гробове-бунаре тумаче као келтске сахране из I--II в., а најближе аналогије налазе у римској Галији (данашња Француска).

Античка г. с инхумираним покојницима формирају се на тлу Србије тек од средине III в. Постоје мишљења да се гробови инхумираних покојника појављују на римским некрополама у Србији још у I--II в., али за то нема археолошких аргумената. Најчешће су покојници сахрањивани у просте гробне раке, без икакве конструкције, понекад у дрвеним сандуцима, или у јаме с позидом страна од облутака или ломљеног камена. У гробним ракама су често прављене цисте, односно сандуци од опека и кровних опека (tegulae), с хоризонталним поклопцем или покривачем „на две воде". Релативно честе су инхумације у дрвеним, каменим и оловним саркофазима, као и у зиданим гробницама, које могу бити прости зидани сандуци за једног покојника, до софистицираних породичних гробница с више просторија за сахрањивање, са сводовима и полукалотама. У зиданим гробницама сахрањиван је виши друштвени слој, најчешће у некрополама градова и урбаних насеља, или уз утврђења војног и административног карактера, као што су Бешка, Сирмијум, Сингидунум, Ћуприја -- Horreum Margi, Прахово -- Aquae, Гамзиград -- Felix Romuliana, Timacum Minus, Naissus, Бела Паланка -- Remesiana, Давидовац код Врања, Municipium DD код Сочанице, Ulpiana, Scupi итд. Веома сличне по типу гробних конструкција и погрeбном ритуалу су и некрополе у доњем Подрињу, које припадају насељима рудне области Argentares Pannonicae, у Сребреници (Domavia) и Скеланима (Municipium Malvesiatum).

Утицај хришћанства се огледа у посебној организацији касноантичких некропола из IV--VI в. на тлу Србије. Пре свега, гробови су оријентисани у правцу запад--исток према хришћанском ритуалу. Такође, у гробовима нема дарова, него се налазе само лични предмети покојника, а често су констатовани само остаци дрвених сандука и/или покрова од тканине. Ранохришћанске зидане гробнице су украшене симболима попут хрисограма, крста, представа рајског врта, светаца и сл.

Потпуно засебну групу чине сепулкрални комплекси из времена тетрархије, састављени од консекративних тумула и царских маузолеја: гробови цара Галерија и његове мајке Ромуле на брду Магура, источно од царске резиденције Felix Romuliana и гроб царице-мајке западно од утврђене палате на локалитету Врело--Шаркамен, приписане тетрарху Максимину Даји, Галеријевом сестрићу. Осим чињенице да су ово први царски маузолеји ван Рима, подигнути у родним местима тетрарха, потпуно јединствен на читавој територији Римског царства је налаз сета златног накита и спаљених остатака сахрањене царице у маузолеју на Врелу. Некропола на којој је археолошки истражен највећи број гробова (више од 14.000) на читавој територији Римске државе налази се на тлу Србије, на локалитету Виминацијум.

С.офија Петковић

Средњи век. У Србији је истражен велик број г. из периода средњег века, како мирских тако и оних у оквирима сакралних целина. Међутим, не постоје јасна сазнања о томе како су Срби сахрањивали своје покојнике током раног средњег века, пре примања хришћанства. Поједини налази, као што су они из Радојне у Кратовској долини или код Челарева на локалитетима Циглана и Батин салаш, указују на двојако сахрањивање: спаљиваљем се остаци покојника полажу у керамичке урне које личе на лонце и које су плитко укопане у праисторијску хумку и инхумирањем су умрли положени у изузетно плитке и уске, скоро анатомске раке. О сличним првим покопавањима код Руса детаљно извештавају арапски путописци. Гробови су оријентисани на редове, правцем запад-исток, са главом на западу и рукама уз тело. Овај начин сахрањивања је можда везан за старије, аутохтоно становништво или за ратничке групе доспеле са истока током сеоба. Нажалост, званична национална археологија је сва средњовековна г. из периода пре XII в. определила, потпуно уопштено, као словенска тако да се у стручној литератури, осим ретких изузетака, о српским г. пише тек од формирања немањићке државе.

Још увек је недовољно проучен и начин сахрањивања Срба у време након њиховог покрштавања, како у оквирима Крштене Србије, тако и на ширем простору Балканског полуострва на којем су били настањени. Током истраживања великих сакралних објеката у областима Полимља и Рашке утврђено је да се у слојевима старијих гробова, поред монаха, сахрањивало и мирско становништво. Покојници су полагани у дрвене сандуке и спуштани у једноставне раке које су потом засипане земљом или су гробне раке биле начињене од тањих камених плоча какве су употребљене и за њихово покривање. Начин сахрањивања је у духу хришћанских начела: покојници су равно опружени на леђима, са рукама уз тело или, чешће, прекрштеним на стомаку или грудима. За узглавље се вероватно стављао неки предмет који је био подложан разлагању, а ређе мањи камен или уломак опеке. Нема личних предмета, накита нити прилога. Понекад се у гробовима евидентирају ситни комадићи ћумура, који су протумачени као остатак чврсто укорењених традиционалних паганских обреда, вероватно у функцији симболичног спаљивања. На наведеним г. није утврђено обележавање појединачних гробова, али се јасно уочава њихово упадљиво примицање сакралним објектима.

По осамостаљењу српске средњовековне државе, а нарочито после Савиног успостављања архиепископије, српска г. се формирају и уређују по стриктном поштовању хришћанских канона и обреда. Тада највероватније почиње и обележавање појединачних гробова. Формирају се и поштују правила ко се где сахрањује, сходно хијерархији. Тако ктитори цркава, владајући сталеж и монашки клир, уз посебно издвајање владика, добијају простор средњег брода сакралног здања или околних простора цркве. За старешине манастира се временом издваја припрата као место сахране. Новина током XIII в. је појединачно обележавање гробова полагањем аморфног камења, потом полуобрађених или обрађених плоча, а постепено се уводи пракса обележавања гробова појединаца уклесаним именима или пак текстовима који ближе указују о покопаној личности. Усвојена је узвишена пракса сахрањивања поред цркве или уз њу, што доводи до изградње гробљанских цркава где год је то могуће. Настају велика манастирска г. у којима се, поред монаха, сахрањује и мирско становништво, укључујући жене и децу. Честа је појава и потреба поновљеног сахрањивања, иако у оквиру г. или храма има места за нове укопе. У руралним срединама места за сахрањивање бирају се двојако. Насеобинска гробља која припадају долинским или равничарским селима су по правилу формирана ниже од села, према некој текућој води, извору, потоку или реци. У брдима се пак за г. увек бирају хумкаста узвишења одвојена од насеља.

На територији на којој се током средњег века простирала српска држава стриктно се поштују хришћанска начела сахрањивања, тј. покојник се враћа у земљу без ичега, онако како је рођен. У областима где црква није имала значајнијег утицаја у гробовима се налазе делови личног накита, што се најбоље огледа у Бјелобрдској културној групи (локалитети Бјело брдо у Панонији, средњовековно гробље на локалитету Винча код Београда, Трњане код Пожаревца итд.). У овим гробовима су умрли полагани са богатим наушницама, гривнама и прстењем, као и опремом која иде уз одећу, као што су копче и дугмад. У позном средњем веку, у периоду опадања државе и губитка самосталности, почиње нагло, још увек недовољно објашњено, украшавање надгробника. Током периода турске доминације г. се често формирају на местима порушених старијих сакралних или урбаних центара или појединих објеката.

М.арина Бунарџић

Од средњег века до савременог доба. Стара српска реч сьхранити значи сачувати, па сахрањивањем тело покојника треба да буде сачувано до Христовог другог доласка и општег васкрсења мртвих. По учењу Цркве г. je свето место покоја (одмора) умрлих до Христовог другог доласка и као такво је код Срба и прихваћено. У складу са његовом светошћу постоје норме одржавања и понашања. Као и код свих хришћана, и код Срба се покојник полаже на леђа у смеру исток--запад. У средњем веку појединци су плаћали „гробнину" (грч. tafikovn) да би били сахрањени у манастирском или црквеном дворишту (обично се радило о поклону непокретности). Из тогa се развила пракса да г. буде у непосредној близини цркве.

Свако насеље има своје г. у које се сахрањују његови умрли житељи; некад једно место има више г., али и више села може да има заједничко г. Однос живих према г. и покојницима показује какав однос имају према вечности, а тај однос је увек регулисан државним и црквеним прописима. У средњем веку г. се налазило уз цркву, па се из тог времена у данашњим богослужењима сачувала прозба „за оне који овде почивају". У XIX в. дошло је до ушоравања села и урбанизовања градова, при чему су у центар смештене јавне институције (црква, школа, општина, начелство, суд, пошта и сл.), а г. су исељена на периферију. За г. је бирано место на узвишењу како би се избегло плављење тих површина, а села шумадијског типа имају по неколико г. (ако је село подигнуто на неколико брда, на свакоме је и једно г.). У планинским селима (Хомоље) сахрањивање се често врши на имању покојника. Отварање нових г. диктирао је и развој насеља јер су постојећа г., често стешњена и омеђена, била недовољна. Уставом СПЦ из 1931. г. су стављена у надлежност цркве, а после II светског рата прешла су у надлежност државних институција, у градовима jавних предузећа, а у селима месних заједница.

Да би остали трајно обележени, Срби своје гробове обезбеђују опсеком од бетона или цигле, са оградом или без ње. Богатије породице изграђују гробнице које користи по неколико генерација. Места сахране могу бити и храмови, али је право сахране ограничено на ктитора, епископа и понекад на свештена лица. Поједини храмови имају подземни део, крипте за сахрањивање ктиторске породице (Опленац) или црквених великодостојника (храм Св. Саве). У појединим храмовима или капелама предвиђено је да у крипти почивају мошти већег броја покојника. После I светског рата по Србији је изграђено много таквих цркава-костурница у које су положене мошти војника изгинулих у бојевима (цркве Св. Димитрија у Лазаревцу и Св. Јеремије у Врбовцу код Смедерева). Основ овакве праксе је у обичају првих хришћана да се сахрањују код цркава или код гробова светих мученика.

Манастирска г. Ни у једном од три манастирска типика које је написао за очеве задужбине, Св. Сава не говори о г. него само о опелу, парастосу и поменима. Нема података ни у средњовековним биографијама српских архиепископа и епископа. Душанов законик такође не доноси никакве прописе о г. О њима се зна на основу затеченог стања у манастирима чији континуитет траје вековима. У свoјој аутономији манастири имају све што је неопходно за живот монаха на овом и оном свету, па тако и г. Најчешће су лоцирана у манастирском комплексу близу храма (Петрова црква код Новог Пазара, Студеница) или у најближој околини. Око средњовековних манастира чест је случај да су гробови близу самог храма о чему сведоче до данас сачуване надгробне плоче с натписима који су врло често једини податак на основу којих се може саставити листа манастирских старешина и чланова братства. Пример скромности и посебног односа према умрлим братственицима представља г. манастира Хиландар. На парцели од неколико ари, стотинак метара од улаза у манастирски комплекс, уз простор за сахрањивање саграђена је црква посвећена празнику Благовештења Пресветој Богородици. Грађевинска посебност ове цркве је у томе што има два нивоа. У надземном делу је храм као једнобродна грађевина, а у подземном делу је просторија, крипта, која служи као костурница. Умрли монах сахрањује се у гроб дубине 70--100 цм, поставља се крст са именом, на том гробу врше се кађења и помени, а после три године гроб се отвара, ваде кости, оперу у вину и уљу, те полажу у крипту. Такав начин сахрањивања постоји на целој Светој Гори од њених почетака. У подрум крипте сложене су кости многих генерација монаха, а у пет ниша дуж подужних зидова сложене су лобање на дрвеним полицама. На челу лобање исписано је име монаха, некад и година смрти.

Р.адомир Милошевић

Најстарији надгробни белег изгинулим ратницима, мермерни стуб са дугачким епитафом у славу косовским јунацима на месту највећег српског страдалништва, подигао је син кнеза Лазара, деспот Стефан Лазаревић око 1400. Приликом обележавања 500-годишњице битке, у Крушевцу је постављен камен-темељац за Споменик косовским јунацима, чија је израда поверена Ђорђу Јовановићу. Меморијал са фигуром Бошка Југовића и вилом, гусларом, Косовком девојком, причешћем српске војске и погибијом султана Мурата откривен је на Видовдан 1904. Иван Мештровић већ 1908. приступа изради нацрта, макете и скулптура за грандиозни Видовдански храм на Косову, али због политичких криза и I светског рата до остварења ове замисли није дошло. Данас се монументалне скулптуре намењене овом храму чувају у Народном музеју у Београду. Спомен-обелиск нетом подигнут уништен је током II светског рата, да би по идеји Александра Дерока 1952. били започети радови на споменику у облику средњовековне донжон-куле на Газиместану, где је и откривен 1989, на 600-годишњицу битке.

Од 952 главе српских јунака изгинулих на Чегру код Ниша Турци су 1809. подигли јединствену застрашујућу спомен-костурницу, Ћеле-кулу. Узидане у малтер, људске лобање никога ко пролази поред њих на Цариградском друму не остављају равнодушним. Ћеле-кула је испрва била заштићена само надстрешницом и оградом, а од 1892. и капелом коју је пројектовао Димитрије Леко. На 200-годишњицу I српског устанка, 2004. реконструисана је музејска поставка унутар капеле, а сама кула ноћу је осветљена рефлекторима.

Градска, сеоска и војна г. Од својих почетака 1740. издељено на православни, католички и јеврејски део, Земунско г. на Гардошу и данас je у функцији. Осим значајних културних споменика (католичка капела, капеле породица Хариш и Спирта), ово г. још увек делимично опасује зид из 1841. са пушкарницама и бедемима који су некада штитили цео Земун. На њему се може пратити непрекидни културни развој вароши током два века. Прво и најстарије београдско г. налазило се на Зеленом венцу. По налогу кнеза Милоша, оно се 1826. измешта на нову локацију, Ташмајдан, где остаје до 1886, када се пресељава на данашње Ново г. На иницијативу кнеза Александра Карађорђевића, у Карађорђевом парку 1848. подигнут је први јавни споменик у Београду и Г. палих устаника у ослобођењу града 1806. Споменик обнавља краљ Александар Обреновић 1889. тако што даје да се место озелени багремовим младицама, преостали надгробници уреде, а споменик огради металном оградом, чиме се овај простор претвара у меморијални парк. На Новом г. 1907. подигнута је спомен-костурница ратницима из српско-турских (1876--1878) и српско-бугарског рата (1885). По наређењу команданта немачке војске, маршала Фон Макензена, у Кошутњаку је сазидана спомен-костурница српским и немачким ратницима током борби за Београд 1914--1915. Алеја заслужних грађана на Новом г. са 22 гробна места формирана је 1927, док је на данашњем месту и облику саграђена 1965. Г. ослободилаца Београда 1944, преко пута Новог г., подигнуто је 1954. Ту, у заједничкој гробници, почивају посмртни остаци припадника совјетске и југословенске војске измештени и прикупљени са разних београдских централних тргова. По идеји Бранка Бона, спомен-г. са парком пројектовао је Александар Крстић, а камене скулптуре извели су Раде Станковић и Антун Аугустинчић. На Централном г. сахрањене су жртве савезничког бомбардовања Београда 1944, а 1973. подигнут је и камени споменик-скулптура. У Београду се налазе и два јеврејска г., Ашкенаско и Сефардско, једно преко пута другога. Ашкенаско је основано 1876. и део је Новог г. од којег је одвојено зидом, док је Сефардско настало премештањем Старог јеврејског г. 1925. из Далматинске улице. На крају главне алеје Сефардског г. налази се Споменик јеврејским жртвама фашизма, рад Богдана Богдановића (1952). Нека од старих градских г., каква су Алмашко и Успенско у Новом Саду (основана 1860), извесно време након затварања (1974) проглашена су спомеником културе (1991). Осим што представљају вечну кућу угледних суграђана, градска г. временом прерастају у места са највећом концентрацијом вредних скулпторско-архитектонских дела, због којих постају својеврсни музеји на отвореном.

После српско-турских ратова, а нарочито после I светског рата, у селима западне, централне и источне Србије, крај путева, на раскршћима и у црквеним портама народ подиже тзв. шарена г., са једним крајпуташем, неколико њих или њиховим низом. Реч је о гробашима, празним гробовима или симболичним гробним белезима у облику високог стуба (1--1,5 м) од камена пешчара. Уз бојене рељефе изгинулих војника у униформи на плавој основи, приказаних са пушком, кубуром, трубом или фрулом, биљном или хришћанском орнаментиком, на њима су урезивани епитафи дирљивог садржаја о месту погибије, припадности пуку и годинама живота погинулог. Крајпуташи су израз потребе да се погинулим сродницима којима нису нађени посмртни остаци за будућа поколења остави траг. У дворишту Основне школе у Гучи (Драгачево), 1984. oснован је Музеј надгробника и крајпуташа, од којих најстарији потичу из прве половине XIX в.

По броју погинулих од укупног броја становника, у I светском рату Србија се налази на самом врху ратовима десеткованих нација, с обзиром да сваки трећи становник није преживео. Кости српских страдалника налазе се у тридесетак држава Европе, Азије и Африке. У балканским ратовима и I светском рату више од 100.000 српских војника погинуло је на територији Македоније (Зебрњак, Кајмакчалан, Битољ, Скопље, Прилеп, Штип, Крива Паланка, Валандово), Бугарске (Софија), Грчке (Солун, Едеса, Поликастро, Видо, Крф), Албаније (Скадар, Тирана, Корча, Љеш, Каваја, Драч, Валона, Арта) и Румуније (Добруџа, Арад, Темишвар). Данас се њихови остаци налазе у војничким и цивилним г., спомен-костурницама и појединачним гробовима. Велик број рањених и болесних који нису дочекали опоравак сахрањено је у посебним и заједничким г. у северној Африци (Алжир, Египат, Тунис). Највећи број меморијалних споменика и г. у годинама после I и II светског рата подигнуто је на иницијативу државе и војске, друштвених организација, удружења ратника и родбине. Данас се у земљи и иностранству налази око 5.000 војничких г. и спомен-костурница, капела и цркава са спомен-обележјима, спомен-чесми, спомен-плоча, крајпуташа и других гробних белега. Сва она подизана су најчешће на самим стратиштима, у местима рођења погинулих, на раскршћима и трговима. У подизању и симболичном обележавању више од 100 г. и спомен-обележја учествовали су угледне српске и стране архитекте, вајари и сликари. Међу најпознатијима су Момир Коруновић, Александар Васић, Александар Дероко, Иван Рендић, Лојзе Долинар, Франо Кршинић, Симеон Роксандић, Ото Лого, Роман Верховској, Василиј Андросов, Николај Краснов, Душан Џамоња, Небојша Митрић, Младен Србиновић и др. Од посебног архитектонско-уметничког значаја су Коруновићеви споменици на Зебрњаку, Мачковом камену и Кучкову, Дерокова спомен-капела на Кошеву у Сарајеву и спомен-костурница у Смедереву, Васићев надгробни споменик војводи Радомиру Путнику на београдском Новом г., спомен-капела на српком војничком г. Зејтинлик, Маузолеј на острву Видо, као и Мештровићев споменик Незнаном јунаку на Авали. После II светског рата подигнути су спомен-комплекси на местима великих стратишта, логора и битака (Крагујевац, Краљево, Јасеновац, Козара, Тјентиште, Неретва, Кадињача, Јајинци). У Ваљеву се налази и војно г. изгинулих у I светском рату, са неколико хиљада погинулих у Колубарској бици 1914, као и спомен-г. НОБ-у у насељу 5. пук, са уклесаним именима палих бораца и буктињом са вечним пламеном. Заштита споменика културе из ослободилачких ратова Србије у надлежности је владиног Одбора за неговање традиција ослободилачких ратова Србије. Одбор сваке године усваја програм обнове и ревитализације споменика културе из периода ослободилачких ратова у земљи и иностранству. Закон о обележавању и одржавању г. и гробова савезничких и других армија предвиђа обавезу Србије да их одржава, обележава и води евиденцију о њима.

Љ.иљана Н. Стошић

Војна г. српских и југословенских војника страдалих током балканских ратова, I и II светског рата налазе се на територији Републике Србије и у иностранству, а она сведоче о жртвовању српског народа у балканским ратовима и два светска рата. На територији Републике Србије сачуван је знатан број војних г. и спомен-костурница у којима су сахрањени српски и југословенски војници страдали у ратовима. На београдском Новом г. налазе се Српска костурница, изграђена 1907, у коју су са старог Ташмајданског г. пренете кости српских бораца погинулих у Српско-турским ратовима (1876--1878) и Српско-бугарском рату (1885), потом српско, француско, руско, италијанско, британско, аустроугарско, бугарско и немачко војно г. На Новом г. је у појединачним гробницама сахрањен и низ српских и југословенских ратника, војсковођа и носилаца највиших домаћих и страних одликовања. Костурница бранилаца Београда, у зиду испод Јакшићеве куле, изграђена је 1937. после реконструкције простора куле и приликом изградње цркве Свете Петке. У њој су смештене кости српских бранилаца изгинулих у одбрани Београда 1914--1915. У костурници цркве Светог Димитрија у Лазаревцу сахрањени су посмртни остаци око 20.000 српских ратника погинулих у Колубарској бици. Иницијатива за подизање цркве са костурницом датира из 1921, а изградња је отпочела 1938. Поред капеле на старом младеновачком г. налази се спомен-костурница у којој је 1928/29. сахрањено око 800 страдалника из I светског рата. Постоји и спомен-костурница на планини Космај и у њој су сахрањени припадници Тимочке дивизије, страдали у борбама у околини Београда током новембра 1914. Посмртни остаци српских војника погинулих током Колубарске битке на Врапчем брду сахрањени су у спомен-костурници у цркви у Ћелијама. На Гучеву, у близини Лознице, подигнута је спомен-костурница у знак сећања на борбе вођене на овој планини током I светског рата. Спомен-костурницу је 1929. подигло Удружење резервних официра и ратника као трајно сећање на ту значајну битку у историји српског народа, а у њој су заједнички сахрањени посмртни остаци ратника српске и аустроугарске војске. На нишкој тврђави налази се спомен-костурница српских устаника које су бугарске окупационе снаге стрељале након слома Топличког устанка 1917. Костурница је подигнута 1927, а бугарске окупационе трупе су је оскрнавиле током II светског рата. У непосредној близини београдског Новог г. налази се г. ослободилаца Београда, изграђено 1954, на којем почива 1.386 бораца Народноослободилачке војске Југославије и 711 припадника Црвене армије погинулих у борбама за ослобођење Београда 1944. Пре тога, југословенски и совјетски борци били су сахрањени на више локација у самом центру Београда и његовој околини, да би поводом обележавања десетогодишњице ослобођења града била донета одлука да се кости погинулих југословенских и совјетских бораца сахране на једном месту.

На просторима некадашње југословенске државе г. српских ратника постоје у Босни и Херцеговини, Македонији, Словенији и Хрватској. У Босни и Херцеговини постоје костурнице у Зеници, Благају, Кошеву и Вишеграду и војничко г. на Сокоцу, где почивају српски војници страдали у I светском рату. На простору Македоније налазе се спомен-костурнице на Зебрњаку код Куманова, у Кривој Паланци, Каленици и Сењаку код Штипа, Долном Караслару код Велеса и Валандова, док се војна г. налазе у Куманову, Битољу, Бачу, Добровени, Скочивиру, на Кајмакчалану, Будимирцима, Живојну, Груништу и Орахову. Ради се о гробним местима српских војника погинулих и умрлих током балканских ратова и I светског рата. У главном граду Словеније Љубљани налази се спомен-костурница српских војника стрaдалих у I светском рату, док се у Цвибељу налази спомен-костурница бораца Југословенске армије страдалих у завршним борбама за ослобођење Југославије од којих већина потиче са простора Србије. У Хрватској се налазе спомен-костурнице погинулих бораца на Сремском фронту у Валпову и Вуковару, те спомен-костурница погинулих српских војника у I светском рату у Загребу.

Највећи број идентификованих г. српских војника, подофицира и официра у иностранству налази се на територији Републике Албаније. Српска војна г. у тој земљи постоје у Скадру, Тирани, Љешу, Корчи, Каваји, Арти, Драчу, Валони, Тропоји и Бурелу. Сва гробља се налазе у веома лошем стању или уопште више не постоје услед вишедеценијске небриге или систематског уништавања од стране домаћих власти. У Републици Албанији, поред наведених, постоје или су постојала и пуковска г. у Тарабошу, Тармобану, Муселиму, Љешу, Гартану, Брдици (г. припадника Дринске дивизије страдалих током Првог балканског рата), Медуи, Мурићанима, Мурићанској Главици, Барбалуши, Луварзу, Линају, Враки, на Ширичком Вису, у Малом Биситу, Бакоу, Трунеиу, код манастира Сирћа, у Бобији, Бужату, Груди, Фијери, Драмашу, Онлику, Нејвушу и Шаљи. Углавном се ради о гробовима српских војника страдалих у Албанији током балканских ратова 1912/13. или у време повлачења српске војске 1915--16. Мањим делом су то гробови припадника Народноослободилачке војске Југославије страдалих на простору Албаније током II светског рата.

Већи број српских војних г. налази се на територији Грчке. Највеће и најзначајније је војно г. Зејтинлик, где почива 1.440 српских бораца на гробљу, 5.580 у костурници страдалих током I светског рата и 112 погинулих или умрлих у II светском рату. Српско војно г. се налази и у граду Хриси, месту Агиос Матеос на Крфу и острву Отони, док на острву Видо постоји маузелој у којем почива 1.323 српска ратника чије су кости претходно пренете с низа локација на острвима Крфу и Виду. Највеће необележено српско војно г. налази се у Јонском мору, у традицији и сећању познато као „Плава гробница", у непосредној близини острва Вида, где су тела умрлих српских ратника спуштана на морско дно због немогућности сахрањивања на каменитом острву. У Румунији се налазе војна г. српских војника погинулих у борбама на простору те земље 1916. и 1918, као и југословенских бораца страдалих у II светском рату. Спомен-костурница 8.000 палих бораца Добровољачке дивизије налази се у месту Међидија, док се војна г. налазе у Араду, Сату Мареу, Темишвару, Арти, Гура Правочулују, Лугожу, Деји, Фалтићени, Маркуреа Цијуку и Оршави.

Изузетно велик број српских војних г. налази се на просторима земаља у којима су српски и југословенски војници током два светска рата били у ратном заробљеништву или интернацији. На територији Аустрије постоје српска војна г. у Фраункирхену, Нојзидлу ам Зе, Китзеу, Буркендорфу, Пами, Татену, Виндену ам Зе, Цундорфу, Штребездорфу, Ајзенштад Оберсбергу, Русту, Матарсбургу, Вајзену, Ритзингу, Хашендорфу, Сомерајну, Кремс Гнеиксендорфу, Кремс Штадфридхофу, Мелку, Зитендорфу, Нојенкирхену, Винер Нојштаду, Хејлигенкројцу, Егендорфу, Шпилерну, Цветлу, Штренгбергу, Мауер Амштетену, Мистелбаху, Хацелдорфу, Обер Веблингу, Грос Викерздорфу, Холабурну, Светом Валентину, Ибсу, Зигмундснербергу, Сент Георген ам Ибсфелду, Визелбургу, Ашбаху, Браунау, Мархтренку, Маутхаузену, Линцу, Урфару, Ебензеу, Фрајштату, Грајскирхену, Риеду, Велсу, Шпиталу, Сент Виду, Гродигу, Салцбургу, Бишхофсхофену, Кримл и Цел ам Зеу, Гродигу, Сент Мартину, Јуденбургу, Инзбруку, Цамсу, Шпису, Ранквелу, Бечу, Грелингу, Донавицу и Лебригу. Реч је о гробовима српских и југословенских војника и ратних заробљеника страдалих током I и II светског рата. У Тиролу се, поред наведених, налази још 17 локација на којима су сахрањене особе пореклом са територије данашње Републике Србије. Према подацима који датирају пре II светског рата, на територији Републике Аустрије налазило се 129.000 гробова страдалих лица пореклом са подручја некадашње Југославије, а према подацима из 1976. евидентиранa су 63 г. на којима почивају лица пореклом са подручја бивше Југославије, страдалих током оба светска рата, као и три логора у којима је сахрањено близу 40.000 Југословена. Значајан број српских и југословенских војника и интернираца страдао је током два светска рата на простору Мађарске. О томе говоре војна г. у Сегедину, Шарвару, Солноку, Нађкањижи, Секешфехервару, Баји, Шопрону, Цегледу, Сомбатхељу, Будимпешти, Шатораљаујхељу, Остфјајонижу, Домбовару, Хајошу, Кањи, Заласентгроту, Кишдобзи и Мађаркањижи.

На територији Италије налазе се војна г. и костурнице у Барлети, где је сахрањено 175 југословенских бораца погинулих у II светском рату, Санселпокру, где почива 1.326 југословенских војника, и Гонарсу, где је сахрањено 1.396 југословенских бораца страдалих у истом рату. У Италији се југословенска војна г. налазе и у Торину, Каиро Монтеноту, Аквасанте Терми, Јамљу, Кварту, Кавалезеу, Ловеру, Черану, Певми, Риму, Сан Антонију, Трсту, Опичини, Просеку, Требичану, Горици, Штеверјану, Понки, Сан Бенињано Канавезеу, Лаинатеу, Милану, Венецији, Лалију, Пјаченци, Удинама, Монфалконеу, Болоњи, Фосомбронеу, Чантињану, Перголи, Мондавију, Анкони, Пезару, Мачерати, Арићији, Пистићи и Ловерету. Мањим делом се ради о гробним местима страдалих српских ратника у I светском рату, а већим о ратним заробљеницима и борцима палим у II светском рату.

У Бугарској су сачувана српска војна г. у Софији и Добричу, где почивају српски војници страдали у ратном заробљеништву или током борби за Добруџу у I светском рату. На територији Савезне Републике Немачке налази се низ српских и југословенских војних г. на којима су сахрањени српски и југословенски ратни заробљеници умрли или погинули у немачком ратном заробљеништву за време I и II светског рата. Српска и југословенска војна г. на немачкој територији се налазе у Виртембергу, Келну, Нојмаркт Оберфалцу, Нојштат ан дер Валднабу, Берлину, Есену, Хановеру, Каселу, Минхену, Дизбургу, Лукенвалду, Цулихендорфу, Залцгитер Лебенсдету, Ахен Валдфридхофу, Алфтену, Оснабрику, Зандбостелу, Бад Орб Вегшајде, Бремену, Калтенкирхену, Фардорфу, Хаген Алтенхагену, Хамбургу, Лудвигштајну, Оберндорфу, Ербкеу, Штукенброку и Варбург Дозелу. Значајан број југословенских и српских ратних заробљеника и интернираца страдалих у Норвешкој сахрањен је на војним г. у Ботну, Мохолту, Фалстаду и Ладеу. Гробови српских ратних заробљеника страдалих током I и II светског рата на територији Пољске налазе се у Хелму, Чарну, Старгарду, Жарнову, Згожелецу, Ламбиновицама, Леску, Могилну, Цјелну и Мисловицама.

Српски ратни заробљеници страдали у аустроугарском ратном заробљеништву током I светског рата на територији Словачке сахрањени су на војним г. у Великом Међеру, Дунајској Стреди, Тренчину, Чалову, Комарну, Шаморину, Трнави, Жилини, Илави и Банској Бистрици, док су страдали на територији Чешке Републике сахрањени на војним г. у Оломоуцу, Олсанима, Прагу, Броумову-Мартинковицама, Опави и Тахову, те у спомен-костурници у Јиндриховицама.

У западној Европи постоји неколико локалитета на којима почивају српски и југословенски ратници страдали у оба светска рата. У месту Робермену, код Лијежа у Белгији, на савезничком војном г. сахрањено је неколико српских војника страдалих у I светском рату, док је на непознатој локацији у Данској сахрањено неколико српских интернираних војника. На савезничким војним г. у Великој Британији -- у Лондону, Њукаслу, Бруквуду, Плимуту, Блекпулу и Единбургу, и Холандији -- Амерсфорту и Грусбеку, сахрањен је већи број српских, југословенских и савезничких војника пореклом из Србије, а погинулих или умрлих у време I и II светског рата. Умрли српски и југословенски борци на тлу Француске у I и II светском рату сахрањени су на војним гробљима у Тијеу, Сен Мандријеу, Стразбуру, Сен Аволду, Шпицхерену, Ноисвилу, Флоингу, Ајачију, Бастији, Дижону, Серебуру, Сергуменесу, Хагену, Зиану, Јеру, Лиону, Дуу, Саланшу, Кинси Воазану и још најмање осам непознатих локација.

На простору северне Африке постоји неколико локалитета на којима су сахрањени српски војници умрли током лечења након евакуације с албанског приморја 1916. У граду Алжиру постоји веома добро сачувано српско војно г. на коjeм су сахрањена 324 српска војника, док г. у месту Анаба у Алжиру где је сахрањено око 200 српских војника умрлих током лечења у оближњој француској војној болници више не постоји. Српски борци преминули током лечења у француским војним болницама су на простору Туниса сахрањени на војним г. у Сусу, Тунису, Бизерти и Мензел Бургиби. У граду Бенгазију у Либији су у оквиру савезничког војног г. сахрањени југословенски борци погинули у II светском рату. У Египту, на локацијама Ел Шат, Ел Хататби и Толумбату, као и на савезничким војним г. у Александрији, Фајиду, Хелиополису, Исмаилији, Ел Кантари, Москабу, Суецу, Порт Саиду и Тел ел Кебиру, налазе се гробови првенствено југословенских војника погинулих или умрлих у II светском рату и мањи број српских војника страдалих у I светском рату. У оквиру савезничког војног г. у Зимбабвеу налази се неколико гробова југословенских војника умрлих у II светском рату, док на савезничким војним г. у Хаифи и Рамли у Израелу почивају тела југословенских војника погинулих у II светском рату. Исто тако, на територији Јужноафричке Републике, на савезничким војним г. у Јоханесбургу и Петернарзбургу, као и у Торонту у Канади и Казабланци у Мароку, почивају тела југословенских бораца из II светског рата. У Аустралији, на савезничком војном г. у Сиднеју, као и на Новом Зеланду, на градском г. у Велсфорду, сахрањено је неколико савезничких војника пореклом из Србије.

А.лександар Животић

ИЗВОР: Министарство за рад и социјалну политику Србије.

ЛИТEРАТУРА: М. Милићевић, Живот Срба сељака, Бг 1894; Н. Велимировић, „О гробљу", Православна хришћанска заједница, 1934, 6; „О гробљу по православном народном схватању", Мали мисионар, 1934, 6; С. Митић, „Војнички крајпуташи", Браничево, 1964, 1--2; А. Павловић, Скулптура на београдском Новом гробљу, Бг 1965; Б. Радичевић, Сеоски надгробни крајпуташи у Србији, Бг 1965; М. Гарашанин, „Разматрања о некрополама типа Мала Копашница -- Сасе", ГЦБИ, 1968, 6; Љ. Зотовић, „Некрополе спаљених покојника на територији Горње Мезије", ЛЗ, 1968, 8; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Бг 1970; М. Гарашанин, Праисторија на тлу СР Србије, Бг 1973; Б. Брукнер, Б. Јовановић, Н. Тасић, Праисторија Војводине, Н. Сад 1973; М. Дабижић, „Земунско гробље на брегу Гардошу", ГГБ, 1976, 23; М. Љубинковић, „Некропола цркве светог Петра код Новог Пазара", Новопазарски зборник, 1977, 1; М. Петровић, Планирање, програмирање и пројектовање гробаља, Бг 1977 (магистарски рад); Д. Богдановић, В. Ђурић, Д. Медаковић, Хиландар, Бг 1978; Праисторија југославенских земаља I--V, Сар. 1979--1987; Р. Николић, Камена књига предака, Бг 1979; Ј. Секулић, „Ново гробље у Београду: споменичка целина изузетног значаја", ГГБ, 1979, 26; С. Зечевић, Култ мртвих код Срба, Бг 1982; Т. Г. Симић, „Српска војничка гробља у Бизерти и Мензел Бургиби у Тунису", Саопштења, 1982, 14; М. Димић, Монах чека своју смрт, Пр 1983; А. Јовановић, Римске некрополе на територији Југославије, Бг 1984; Т. Ђорђевић, Наш народни живот, 4, Бг 1984; Г. Марјановић-Вујовић, Трњане, српска некропола (крај XI -- почетак XIII века), Бг 1984; Б. Кочовић, Жртве Другог светског рата у Југославији, Лондон 1985; М. Соколовић, Зејтинлик -- српско војничко гробље у Солуну, Бг 1986; М. Маријански Манојловић, Римска некропола код Бешке у Срему, Н. Сад 1987; Љ. Зотовић, Ч. Јордовић, Viminacium 1. Некропола Више гробаља, Бг 1990; М. Лукић, „Српско војничко гробље из Првог светског рата deli Ibrahim -- Алжир", ГДКС, 1990, 14; Б. Јовановић, Српска књига мртвих, Ниш 1992; М. Рајнер, „Јеврејска гробља у Београду", Jewish Studies, 1992, 6; D. Srejović, Č. Vasić, Imperial Mausolea and Consecration Memorials in Felix Romuliana (Gamzigrad, East Serbia), Bg 1994; Б. Костић, „Стање и заштита Новог гробља у Београду", ГДКС, 1995, 19; М. Прелевић, Срби на Крфу 1916--1918, Бг 1998; Група аутора, Ново гробље у Београду, Бг 1999; Р. Бунарџић, М. Бунарџић, „Сахрањивање у XII и XIII веку у средњем и доњем Полимљу", у: Т. Живковић (ур.), Краљ Владислав и Србија XIII века, Бг 2003; Ј. Секулић, „Ново гробље у Београду: споменичко наслеђе, проблеми заштите", Наслеђе, 2004, 5; S. Petković и др., Roman and Medieval Necropolis in Ravna near Knjaževac, Bg 2005; I. Popović и др., Šarkamen (Eastern Serbia), a Tetrarchic Imperial Palace. The Memorial Complex, Bg 2005; В. Суботић, З. Пановић, Меморијали ослободилачких ратова Србије, II, Бг 2005; Илустрована историја српске дијаспоре, Бг 2006; М. Дабижић, „Земунско гробље на брду Гардош" (2), Наслеђе, 2007, 8; С. Голубовић, Гробови у облику бунара са некропола Виминацијума, Бг 2008; М. Кораћ, С. Голубовић, Виминацијум 2. Више гробаља, Бг 2009; Д. Ристић, Каталог српских војних меморијала и места страдања изван државне територије Републике Србије, Бг 2009; Н. Миладиновић Радмиловић, Sirmium. Necropolis, Бг -- Ср. Митровица 2011; Г. Јеремић и др., Касноантичка некропола Јагодин мала (Late Antique Necropolis Jagodin mala), Ниш 2014; Д. Грбић (ур.), Вотивна двоколица из Станичења код Пирота, Бг 2015.

 

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)