ГРАВИМЕТРИЈА

ГРАВИМЕТРИЈА, дисциплина геофизике која се бави мерењем и одређивањем величина везаних за гравитационо поље Земље. Ова мерења односе се на убрзања Земљине теже или разлике тога убрзања, хоризонталне градијенте убрзања Земљине теже (његове промене на јединицу дужине у хоризонталној равни) и величине које одређују закривљеност еквипотенцијалне површи Земљине теже. Поступци мерења убрзања Земљине теже деле се на динамичке и статичке. Динамички поступци за одређивање те величине користе кретања која се дешавају под дејством силе теже (осцилације клатна, слободан пад) а статички поступци се заснивају на посматрању равнотеже између силе теже и неке еластичне силе при чему се користе тзв. гравиметри. Сама мерења могу да буду апсолутна и релативна: прва дају убрзање теже на једној тачки (на основи одређивања периоде клатна), а помоћу других се добија разлика убрзања теже између две тачке (на основи мерења гравиметром). Убрзање Земљине теже може се мерити и на мору и из ваздуха. Хоризонтални градијенти убрзања Земљине теже одређују се помоћу торзионих вага, обично у два међусобно управна правца, из чега се лако, у датој тачки, одређују правац, смер и величина највеће промене убрзања теже на јединицу дужине. Помоћу торзионе ваге, такође, одређују се азимут, најмање кривине еквипотенцијалне површи и величина закривљености.

Гравиметријска метода је једна од класичних геофизичких метода испитивања. Заснива се на коришћењу поља Земљине теже као природног физичког поља глобалног карактера. Ово поље се испитује одређивањeм вредности убрзања Земљине теже у тачкама посматрања проучаване области. Неправилан распоред маса у Земљиној кори модификује силу привлачења као компоненту силе теже. То доводи до појаве аномалија у убрзању Земљине теже у односу на стање које би било када би Земља била изграђена од хомогених, елипсоидалних слојева (језгро, омотач, кора). Постојање аномалија убрзања Земљине теже и структура тога аномалијског поља у испитиваној области одражавају стварну грађу Земљине коре и омогућују да се интерпретацијом резултата гравиметријских испитивања реше одређени геолошки проблеми. Битан услов за успешну примену гравиметријске методе јесте постојање разлике у густини између материјала од којег је нека структура изграђена и околних стена. Користи се понајвише при истраживању лежишта нафте, других минералних ресурса и при решавању проблема из домена регионалне геологије.

Свака од фаза гравиметријских испитивања (аквизиција, обрада, интерпретација) захтева примену одређених пакета програма, тако да се, њиховом адекватном применом, цео процес изводи потпуно аутоматизовано уз могућност деловања човека у сваком моменту. Тиме се постиже велика ефикасност, обезбеђује квалитет и знатно појефтињују гравиметријски радови. Све мерене вредности могу се (а тако се и ради) чувати у бази података и користити касније при неким другим истраживањима, а не само онима за која су првобитно намењене.

На простору бивше Југославије рађен је гравиметријски премер у периоду 1952--1980. за различите намене, а резултати су систематизовани између 1990. и 1993. Укупан број тачака мерења износи просечно 1 тачка на 1 км². Распоред није равномеран па се у Војводини налази највећа густина тачака. Резултати ових мерења показују да су најниже вредности аномалија регистроване у домену Подгорице у Црној Гори, а највише на Фрушкој гори. Минималне вредности аномалија у подручју Црне Горе објашњавају се задебљањем Земљине коре на местима високих планинских венаца. Издигнутим геолошким структурама типа антиклиноријума одговарају негативне гравиметријске аномалије и обрнуто. Овакав однос везан је са рељефом дубоких зона Земљине коре: дебљина коре увећава се у високим планинским зонама, а смањује се у спуштеним. Подручје Војводине одликује се релативно слабо израженим аномалијама, што је и разумљиво имајући у виду дебео седиментни покривач. Ипак, подручје Фрушке горе карактерише изразита позитивна аномалија правца пружања запад--исток која, идући према Румунији, скреће ка североистоку.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Главатовић, Б. Кецкаровска, Методе примењене геофизике, Бг 1980; М. Старчевић, А. Ђорђевић, Основе геофизике II, Бг 1998.

А. Ђорђевић; И. Васиљевић