ГОЛУБИЦА

ГОЛУБИЦА, годишњак (алманах) у издању Г. Возаревића, под уредништвом М. Светића (Ј. Хаџића) који је излазио у Београду 1839--1844. Поред књижевних дјела (оригинали и преводи), објављује историјске, биографске, мемоарске текстове. Г. је израз прилика у српској књижевности свога доба: основну оријентацију на класицизам (М. Светић, Ђ. Малетић, Ј. С. Поповић) прате граничне и романтичарске струје (С. Милутиновић Сарајлија, П. П. Његош, В. Живковић). Преводи античких аутора (Ксенофонт, Анакреонт, Хорације, Вергилије, Цицерон, Марко Аурелије), те аутора византијског (Продром) и новогрчког доба (Кораис), одражавају класицистички смјер годишњака. У избору новоевропских писаца уредник иде за највишим вриједностима, између класицистичке и романтичарске струје (Џ. Милтон, Ј. В. Гете, Ф. Шилер, К. М. Виланд, Е. Јанг, Н. Карамзин, В. Жуковски). Неки од ових превода (дијелови Милтоновог Изгубљеног раја, 1840, 1841), могли су утицати и на српске пјеснике (Ј. Стерија Поповић, Ј. Суботић, П. П. Његош), док су други назначавали нове естетичке оријентације (преводи чланака Ф. Шилера, 1840). Овдје је објављен и први превод староруског спјева Слово о полку Игореву (М. Светић, 1842). Међу домаћим пјесничким дјелима истакнуто мјесто имају посмртно објављени (или прештампани) текстови Л. Мушицког, С. Мркаља, А. Стојковића и Г. Трлајића. Савремена поезија је заступљена прилозима С. М. Сарајлије, Ј. С. Поповића и П. П. Његоша; по броју прилога издвајају се М. Светић (пригодне и дидактичке пјесме, родољубиве буднице), В. Радишић (на путу ка романтичарској поезији) и Ђ. Малетић (у основи представник тзв. школе објективне лирике, склон рефлексији и артифицијелности). Сарадња П. П. Његоша и Ј. С. Поповића употпуњује широке распоне овог алманаха у српској поезији. У прозним прилозима занимљиви су сатирични портрети Ј. Стејића и приповијетка „из живота" С. М. Сарајлије „Двобој ученика и учитеља" (1843/44). Прозу објављује више аутора (Ј. Хаџић, К. Бранковић, В. Радишић), у распону од класицизма до романтике. Г. је такође отворена за прилоге из естетике (В. Радишић) и књижевне критике (Ђ. Малетић разматра прилике у савременој српској књижевности, 1841). Дио прилога односи се на историју, с веома богатом грађом проте М. Ненадовића о Првом српском устанку (1843/44) или културноисторијски документи (писма Д. Обрадовића, Г. Трлајића, изводи из списа Ј. Рајића). Г. се сматра најзначајнијим алманахом у српској књижевности свога времена (Ј. Скерлић), претходницом научних издања Српског ученог друштва (С. Новаковић).

ИЗВОР: М. Матицки, Библиографија српских алманаха и календара, I, Бг 1986.

ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, Српска књига, њени продавци и читаоци у XIX веку, Бг 1900; М. Кићовић, Јован Хаџић, Н. Сад 1930; Д. Пухало, Милтон и његови трагови у југословенским књижевностима, Бг 1966; Ј. Деретић, Алманаси Вуковог доба, Бг 1980; М. Бабович, „Изучение Слова о полку Игореве в югославской русистике", ЗМСС, 1983, 24.

Д. Иванић