ГОЛОГЛАВАЦ (Ваљевац), Теодор Стефанов(ић)

ГОЛОГЛАВАЦ (Ваљевац), Теодор Стефанов(ић), сликар (Гола Глава код Ваљева, око 1730 -- ?, крај XVIII в.). Претпоставља се да је, после првих сликарских поука добијених у неком ваљевском манастиру, 1750. прешао да учи код Јова Василијевича у Сремске Карловце, поставши један од првих српских сликара који прихвата стил руско-украјинског барока. Учествујући као Василијевичев помоћник на осликавању прве зоне крушедолске припрате са стојећим фигурама, постаје веома тражени иконописац. Већ 1750--1753. самостално слика олтарску преграду за стару цркву манастира Фенека, данас у цркви сремског села Шатринци. Стојећим фигурама шесторице старозаветних пророка и царева, светих химнографа и слаткопеваца Г. око 1752. украшава певнице цркве манастира Јаска и израђује апостолски фриз за цркву Св. Николе у Попинцима. Претежни део његовог иконостаса из цркве манастира Дивша (1753--1754) сачуван је и похрањен у Музеју Срема у Сремској Митровици. Почевши да губи клијентелу због доласка млађих сликара, Г. се око 1760. враћа у завичај. У Шапцу 1761. слика икону Богородице с Христом, данас у канцеларији Архијерејског намесништва у Ваљеву, потписујући се као Ваљевац. Сматра се да је ово прво дело које наговештава долазак рококоа у Србију. Година 1766. и 1767. је у Босни, где ради за православне цркве у Тешњу и Зворнику, а приписују му се и иконостаси за манастир Каону (1766) и цркву у Свилеуви (1766--1770). Иконе из старе цркве у селу Градојевићу (око 1770) чувају се и у Народном музеју у Шапцу, а из исте године потичу и велике престоне иконе старе цркве у Црној Бари. Као „Тодор молер" потписује се 1772. на Молитвослову из манастира Степање код Ваљева, после чега му се губи писани траг. Ипак, његови би могли бити и иконостаси за манастир Докмир, цркву брвнару у Орашцу код Обреновца (1785--1790) и Миличиницу код Голе Главе (1791). Иконе Г. одликује гомилање издужених фигура, недовољно познавање перспективе и анатомије, одсуство дубине простора и понављање продуховљених, али шаблонизованих ликова. Иконе зраче несумњивим осећајем за боју, звучним контрастима, ведрином, ваздушастошћу и нежношћу. Композиције великих празника и фигуре светитеља Г. је радио угледајући се на руско-украјинске графичке предлошке и западноевропске илустроване библије. Његова уметнички најзрелија дела настала су у Србији, у његовом родном крају. Током последње четвртине XVIII и првих деценија XIX в. ту делује тзв. ваљевска иконописна школа анонимних мајстора који раде у сликарском маниру Г. То сведочи о утицају, те открива тајну великог броја њему атрибуисаних иконостаса. Неки од њих му се приписују и због калиграфски исписаних натписа на иконама, његовом заштитном знаку.

ЛИТЕРАТУРА: М. Филиповић, „Теодор Стефанов Ваљевац, србијански живописац 18. века", Музеји, 1949, 2; М. Лесек, „Иконе Теодора Гологлавца у Музеју црквене уметности у Сремској Митровици", ГПСКВ, 1958, 2; „Иконостас цркве Преображења у Шатринцима", Саопштења, 1970, 9; О. Микић, Л. Шелмић, Мајстори прелазног периода српског сликарства XVIII века, Н. Сад 1981; П. Васић, „Теодор Стефанов Гологлавац или Ваљевац", Гласник Међуопштинског историјског архива, 1983, 18.

Љ. Н. Стошић