ГЛИНА
ГЛИНА, земљасти финозрни минерални агрегат састављен од једног или више минерала г. уз присуство других минерала и органске материје. Минерали г. карактеришу се малим зрном, испод 0,005 мм, а имају типично слојевиту текстуру. Јављају се у земљастим агрегатима који са водом имају различит степен пластичности. Обично су порцеланбеле до сивобеле боје, мат сјаја, а од примеса могу бити и различито обојене. Одликују се ниском релативном тврдином, 1--2 по Мосовој скали, а у хемијском погледу представљају хидратисане алумосиликате. Могу да адсорбују катјоне на површини или између слојева кристалне решетке. Као стена г. су пластичан полувезани седимент настао дијагенезом муља исталоженог у воденој средини. Настају и процесима дијагенезе алумосиликатног гела, при распадању и хидротермалним променама многих врста стена, хидролизом Mg-Fe силиката и преображајем туфова и вулканског пепела. Минерали г. деле се на две групе: каолинитску и монтморијонитску. Најзначајнији минерали из каолинитске групе су каолинит, халојзит и дикит, састава Al2Si2O5(OH)4. Најзначајнији представник монтморијонитске групе је минерал монтморијонит, састава (Na,Ca)0,3(Al,Mg)2Si4O10(OH)2xnH2O. Г. има веома широку и разноврсну примену у грађевинарству, пољопривреди, медицини итд. Каолинитске и каолинитско-халојзитске г. служе за производњу керамике, порцелана и глазура. Бентонити се употребљавају за израду исплака при дубинским бушењима, као пунило у ливарству за добијање калупа, затим као апсорпциони материјали, катализатори, пунила за пестициде и фунгициде итд. Значајнија налазишта каолинитских г. у Србији јављају се у околини Рудовца и Коцељева, а каолинитско-халојзитске у околини Аранђеловца и у многим околорудним изменама вулканских стена Pb-Zn и Cu лежишта у Србији. Бентонити се јављају у околини Врдника на Фрушкој гори, у околини Врања и Алексиначким рудницима мрког угља.
Александар Пачевски
Чврстоћа појединих г. је врло различита јер честице могу бити растресите или мање-више чврсто међусобно повезане − у зависности од притиска при настанку стене или од присуства међучестичног везива (оксиди гвожђа, кречњака, гел силицијумове киселине). Карактеристични и главни састојци г. су тзв. минерали г., у облику танких листића: илит, каолинит, монморијонит, хлорит и др. Поред тога, већина г., у зависности од услова настанка и средине таложења, садржи као пратеће минерале: (1) фелдспате и лискуне; (2) оксиде и хидроксиде гвожђа и алуминијума; (3) кварц; (4) кречњак и/или доломит; (5) зеолите. Могу да садрже и друге пратеће минерале, као и разноврсне органске супстанце. Минерали г. настају хемијским разлагањем фелдспата, лискуна и других минерала. Испирањем насталог материјала и преношењем водама настају лежишта г. Зависно од природе поменуте хемијске промене, минерали г. имају разноврсне, релативно сложене структуре и од тога зависе и њихове особине и примена. Карактеристичне особине минерала г.: 1) одређена способност да размењује своје катјоне другима (јонска измена); 2) везивање знатне количине воде између честица минерала, тако да г. постаје пластична, уз повећање запремине, и може се обликовати ручно или машинским путем. На тој особини заснива се примена у изради керамике (цигле, грнчарија, порцелан, ватростални материјали), израда калупа и модела и др.; 3) промена хемијске структуре у зависности од температуре загревања (печења), од 700 до преко 1.500 ^о^С, од чега такође зависи израда појединих врста керамике као и цемента, затим, примена у металургији. Већина основа поделе г. се заснива на хемијском/минералошком саставу, а то је тесно повезано са областима примене. Бентонити се састоје претежно од монморијонита и могу, уз знатно бубрење, да везују 12−15-тоструку масу воде. Садрже и друге минерале г., фелдспате, зеолите и др. Главна примена је као додатак течности око бушилице при бушењу нафте. Примењују се и у индустрији керамике, козметике, пигмената, за побољшавање пољопривредног земљишта, израду калупа, као пуниоци код асфалта, аутомобилских гума и пластичних маса Ватросталне г. имају висок садржај каолинита и топе се тек на 1.580 ^о^С или знатно изнад тога. Примењују се, зависно од састава, за израду ватросталног материјала, порцелана, керамичких плочица, санитарија. Грнчарске или опекарске г. имају мали садржај каолинита, а висок садржај илита. Могу имати примесе оксида гвожђа, кречњака, кварца, фелдспата, органских супстанци. Омекшавају на 1.000−1.150 ^о^С. Иловача је г. са примесама песка, оксида гвожђа и органских супстанци. То је један од најстаријих грађевинских материјала. Користи се за израду мање квалитетних цигли. Лапорац је назив за г. са релативно високим садржајем кречњака (25−65%). То је главна сировина за производњу цемента. Примењује се и за неутрализацију киселог земљишта. У Србији, главна лежишта ватросталних или каолинитских г. су у Аранђеловачком, Влашићком и Колубарском басену. Опекарске г. се експлоатишу у преко 40 места. Бентонита има у Поморављу, источној Србији и на Фрушкој гори. Укупна производња свих врста г. у Србији је 2005. процењена на 3,5 мил. т.
Петар А. Пфенд
ЛИТЕРАТУРА: Ж. Васиљевић, „Глине Аранђеловачког басена", ГХД, 1953, 18; М. Илић, С. Карамата, Специјална минералогија -- први део, Бг 1978; В. Ђорђевић и др., Основи петрологије, Бг 1991; Д. Бабич, Минералогија, Бг 2003; S. Hillier, „Clay mineralogy", у: G. V. Middleton и др. (ур.), Encyclopedia of Sediments and Sedimentary Rocks, Dordrecht 2003; С. Вујић, В. Симић, „Експлоатација глине и индустрија опекарских производа", www.ekapija.com (2005).
*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)