ГЛАВНИ ШТАБОВИ

ГЛАВНИ ШТАБОВИ, оперативно-територијални органи НОВ и ПОЈ задужени за командовање јединицама и војнопозадинским органима. Настали су из војних комитета и војних комисија образованих при Централном комитету КПЈ. Они који су образовани пре устанка носили су различите називе у појединим крајевима. Након саветовања у Столицама 26. IX 1941. укинуте су разлике у називима, па су од тада означени као г. ш. Тад је и Г. ш. НОПОЈ променио назив у Врховни штаб. До формирања земаљских антифашистичких већа вршили су и политичке функције највиших органа власти на својим територијама. Као највиша војна руководства налазили су се у најближој вези са регионалним вођством КПЈ, због чега су поједини партијски функционери били чланови г. ш. Њихов састав, организација и начин командовања постепено су се мењали током рата. Обично су их чинили командант, политички комесар и чланови штаба. У неким случајевима функцију г. ш. обављали су штабови крупнијих оперативних јединица. Од 1942. поједини чланови г. ш. постају и чланови Врховног штаба. Директно су били потчињени Врховном штабу, али су у конкретним ситуацијама често самостално деловали. У организацијском смислу, физиономија г. ш. је измењена током 1943, те су почели да добијају посебне органе задужене за оперативне, обавештајне, позадинске, пропагандне и сличне послове. Издавали су и посебне публикације, штампу, летке и плакате. Г. ш. Србије формиран је 4. VII 1941. под називом Штаб НОПО Србије, да би после саветовања у Столицама био преименован у Г. ш. НОПО Србије, који су чинили командант, политички комесар и четири члана. После повлачења главнине партизанских снага из Србије у јесен 1941. вратио се из Санџака у Шумадију. Поново је променио назив у Г. ш. НВ и ПО Србије 1943. Реорганизован је 1944, тако да су га поред команданта, политичког комесара и начелника штаба чинила и одељења: оперативно, обавештајно, за наоружање, ваздухопловно, техничко, мобилизацијско, санитетско, економско и персонално. Његови команданти били су Радивоје Јовановић Брадоња, Петар Стамболић, Коча Поповић и Никица Кнежевић, а политички комесари Мома Марковић, Добривоје Радосављевић, Милосав Милосављевић и Воја Ковачевић. Октобра 1942. на територији Србије формиран је и Привремени Г. ш. за Косово и Метохију, који је маја 1943. преименован у Г. ш. НОВ и ПО за Косово и Метохију, а средином 1944. у Оперативни штаб за Косово и Метохију. Г. ш. Војводине формиран је 19. VII 1943. На почетку устанка у Санџаку партизанске снаге биле су потчињене Привременој Врховној команди националноослободилачких трупа за Црну Гору, Боку и Санџак, док је Штаб за Санџак формиран 10. X 1941. Истог месеца преименован је у Г. ш. НОПО за Санџак који је расформиран јуна 1942. Поново је формиран септембра 1943. У Македонији је септембра 1941. основан Покрајински штаб за Македонију, који је 1942. променио назив у Г. ш. НОПО Македоније, а 1943. у Г. ш. НОВ и ПО Македоније. Г. ш. за Хрватску, формиран 19. X 1941, преименован је 16. новембра у Г. ш. НОПО Хрватске, а новембра 1942. у Г. ш. НОВ и ПО Хрватске. У почетку је био на ослобођеној територији на Кордуну, потом у Горском котару и Лици. Г. ш. за БиХ формиран је у јулу 1941. под називом Војно руководство Босне и Херцеговине. Расформиран је средином 1942, те су уместо њега образовани оперативни штабови за источну и западну БиХ. У Црној Гори је Г. ш. образован 18. VII 1941. под називом Привремена Врховна команда националноослободилачких трупа за Црну Гору, Боку и Санџак. Октобра исте године преименован је у Г. ш. НОПО за Црну Гору. Расформиран је одласком главнине снага у Босанску крајину 1942. Од јула 1943. његову функцију је вршила команда 2. пролетерске дивизије, а потом 2. корпуса. Г. ш. Словеније формиран је 22. VI 1941. под именом Врховно повељство. Од 1943. носио је назив Главно повељство НОВ и ПО Словеније, а након формирања армија (1945) Г. ш. ЈА за Словенију.

ЛИТЕРАТУРА: В. Стругар, Југославија 1941--1945, Бг 1978; М. Цолић, Преглед операција на југословенском ратишту 1941--1945, Бг 1988; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939--1945, Бг 1992.

А. Животић