ГЛАСНИК СРПСКОГ УЧЕНОГ ДРУШТВА

ГЛАСНИК СРПСКОГ УЧЕНОГ ДРУШТВА, научни часопис који је излазио у Београду од 1865 (књ. 1/18) до 1892. (књ. 75). Настављач је истоименог гласила суспендованог ДСС (одлуком кнеза Михаила Обреновића, 27. I 1864) и новоустановљеног СУД (одлуком 29. VII 1864 по старом календару), а нумерички је обухватао и Гласник ДСС, покренут 1847). ГСУД је садржински повезан с радом СУД, те развојем различитих научних области и појединих одбора: философске и филолошке, историјске и државне, јестаственичке, тј. природне и математичке науке, умјетност, одбор за ширење научних знања у народ. Покретање ГСУД пада у вријеме снажног заокрета српске јавне ријечи према природним наукама и њиховог повезивања с друштвеним питањима. Први радови из филозофије, логике, лингвистике (физиологије гласова) укључују се у ову општу оријентацију, док се интересовање за филолошка истраживања непосредније повезује са земљом и људима (регионално, локално). Прикупљање грађе и чињеница прате настојања да се оне растумаче и систематизују према новим методолошким оријентацијама, карактеристичним по све упадљивијим одвајањима од филолошких образаца и преусмјеравањима на културноисторијске циљеве, на „реални правац" и изучавање народног живота (С. Новаковић). ГСУД је дао изузетан допринос изучавању и богаћењу српске књижевности у свим њеним основним видовима (стара, нова, народна), укључујући и документа са других језика која се тичу српског народа (Ј. Шафарик, „Мијаило из Островице", књ. 18). Уз сарадњу С. Новаковића, М. Ђ. Милићевића, Г. Витковића, ГСУД је објавио важне књижевне изворе, архивске документе, описе манастира, фолклорну грађу, описе живота Срба сељака (М. Ђ. Милићевић), статистичке прегледе, описе географских области итд. Нове изворе и нове редакције српских житија приређују истакнути слависти и србисти (В. Јагић, К. Јиречек, И. Руварац, С. Новаковић и др.). Први пут је у цјелини објављен Типик Св. Саве за манастир Студеницу из прашког рукописа П. Ј. Шафарика (К. Јиречек, 40/1874), до данас најважнији извор овога списа. Свестрана је сарадња С. Новаковића: текућа Библиографија српске и хрватске књижевности, компаративна изучавања старе српске књижевности, аутобиографски запис М. Видаковића (30/1871) и „Пут у Јерусалим" Ј. Рачанина (31/1871), „Живот српског испосника Петра Коришког" (29/1871), једна редакција Доментијановог Житија Св. Саве, хрисовуље (32/1872), предлог о оснивању српског историјско-етнографског музеја (34/1872); такође уводи општије културноисторијске теме („Срби мухамеданци и турска писменост", књ. 26), даје значајан прилог жанровској класификацији српских средњовјековних писаних споменика („Хронограф, цароставник, тројадник, родослов", 45/1877) и изводе из Хроника деспота Ђ. Бранковића (33/1872); уз скицу периодизације српске борбе против Турака, самопроглашеног деспота ставља на почетак опадања турске моћи. Од далекосежног су значаја истраживања српских родослова и љетописа (Љ. Стојановић, 53/1881), као и отварања нових тема у серији радова Г. Витковића, „Критички поглед на прошлост Срба у Угарској" (28/1870, 29/1871), посебно „О књижевном раду јеромонаха Гаврила Стефановића" (34/1872); изводи из бесједа (књ. 67/1887) и докумената који се тичу устанка Пере Сегединца (39/1873). Новаковићев нацрт „Српски историјско-етнографски музеј" (34/1872) назначава оквире рада главних српских културно-научних установа (библиотеке, архива, музеја), и то у југословенском контексту. Дух савремених питања преламао се и у мемоарско-историјским списима Ј. Ристића, историчара и учесника у свим важним догађајима кроз која је Србија прошла од Светоандрејске скупштине, 1858 („Спољашњи одношаји Србије, 1--3", књ. 55/1884; 60/1885, 66/1886)ГСУД је отварао путеве и истраживачке теме у многим областима српске традиције: око датума смрти цара Уроша (залагања П. Срећковића за народну традицију, насупрот критичкој историји, 64/1885); богата фолклорна грађа у прилозима М. Ђ. Милићевића, И. Јастребова (дописи са Косова и из Старе Србије), Б. Петрановића и др.; истраживање школске књиге у XVIII в (С. Новаковић), дубровачких архива (српска писма из XVI и XVII в., 63/1885) и др. Г. свједочи о развоју критичке мисли међу српским историчарима, о отпорима националној митоманији (С. Новаковић упозорава на фалсификате народне традиције, 38/1873), уз радове писане без аналитички изучених докумената, као романсирано излагање (П. Срећковић, Ч. Мијатовић). Овдје се, истовремено с Годишњицом Николе Чупића, одвија смјена преднаучних парадигми научним парадигмама (историја и народна традиција, аутентичност народне поезије и др.) и почињу дилеме око југословенског оквира српске културе.

ИЗВОР: Б. Перуничић, Српско учено друштво, рукопис, САНУ, 1973.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Бошковић, „Преглед садржине 90-орих Гласника СУД, 1841--1891", Гласник СУД, 1892, 75; П. Поповић, „Старе српске биографије и њихова издања", ПКЈФ, 1925, 5; А. Белић, Педесетогодишњица Српске краљевске академије: 1886--1936. Књ. 1, Друштво српске словесности 1841--1864, Српско учено друштво 1864--1892, Српска краљевска академија 1886--1936. извештај о њихову раду поводом педесетогодишњице С. К. Академије, тадашњег секретара С. К. Академије А. Белића, Бг 1939; Д. Иванић, Књижевна периодика српског реализма, Бг 2008.

Д. Иванић