ГЛАСАЊЕ

ГЛАСАЊЕ, техничка радња којом се остварује активно бирачко право (право грађана да бирају своје представнике) и претвара у вредност пасивно бирачко право (право грађана да буду изабрани за представнике). Обавља се као јавно или као тајно. Јавност г. значи да и други знају како је бирач гласао, док тајност г. значи да само бирач зна како је гласао, осим ако другима, по својој вољи, то не каже. Никаква власт, па ни судска, не би могла тражити од бирача да каже како је гласао. За бираче тајност г. је право, а за државу дужност обезбеђивања тајности г. Данас у највећем броју држава постоји тајно г., пошто преовлађује гледиште да је оно више у сагласности са слободним и демократским изборима, због тога што обезбеђује слободу и искреност избора.

У Србији су се, као и у другим европским државама, у време завођења тајног г., водиле научне расправе о предностима једног или другог начина г. Најбољи српски уставни правник Слободан Јовановић тврдио је да би, с теоријског гледишта, јавно г. било исправније. Бирачко право није приватно право бирача, па стога ни г. није њихова приватна ствар „која се не тиче публике". Напротив, бирачко право је јавна служба коју бирачи треба да врше под надзором публике. Опште право гласа повукло је за собом тајно г., јер је оно било начин да се нижи друштвени слојеви ослободе као бирачи надзора оних који би приликом избора хтели да на њих утичу притиском или корупцијом. Тајним г., сматрао је Јовановић, њима се „вештачким начином ствара независан положај, без кога не би могли бирачку службу вршити слободно". Професор државног права на Великој школи Милован Ђ. Миловановић сматрао је „да је са моралне тачке гледишта лепше гласати јавно, да је достојније слободног грађанина рећи отворено целом свету у очи своје мишљење". Ипак је сматрао да је за Србију „неопходна потреба" јавно г. заменити тајним, јер „најбоља воља уставотворчева да се отклони свака пресија и да се осигура слобода избора остаће илузорна, ако г. буде јавно". Његов старији колега Глигорије Гершић сматрао је да „јавно г. подиже карактерност, а тајно г. потпомаже да се убије карактерност". Србију на тајно г. могу натерати једино друштвене прилике, које су „нужда и невоља".

У Кнежевини и Краљевини Србији начин г. уређиван је најпре законима о скупштини, а касније и у уставима. Прва четири скупштинска закона, од 1858, 1859, 1860. и 1861. кажу да је г. „слободно, јавно и непосредно". Устав од 1869. препуштао је закону да реши да ли ће г. бити јавно или тајно. Изборним законом скупштинским од 1870. решено је следеће: „Бирач ће казати јавно кога хоће за посланика на Скупштину (...) Писар, пошто је на особеном табаку записао име онога лица за које је дат глас да буде посланик, написаће испод име бирача који за њега глас даје, ако овај не би хтео сам своје име записати, а испод његовог имена записиваће се редом имена оних који дају глас за исто бирано лице" (члан 32). Тако се ради за сваког кандидата и зато колико има кандидата, толико мора имати засебних табака. По Уставу од 1888, избори народних посланика су непосредни, „г. је тајно и врши се куглицама". Тај начин г. био је разрађен изборним законом од 1890, који је важио до маја 1894, а потом био је враћен на снагу јуна 1903. и важио све до уједињења 1918. Обустављањем Устава од 1888, извршеним 1894, обнавља се важење изборног закона од 1870, од маја 1894. па све до 6. IV 1901, када је донет нов устав којим је заведен дводомни систем. Устав од 1901. за избор 130 народних посланика за Народну скупштину предвиђао je да је „бирање посланика непосредно, а г. тајно" (члан 66). Исто начело важи и за изборне чланове Сената (укупно их је 18), а мандат је ограничен на шест година (члан 71). Технички, тајно г. може се изводити помоћу гласачких листића или куглицама. У Краљевини Србији било је, по угледу на грчки устав, заведено г. куглицама, због великог броја неписмених бирача. Србија је после 1918. постала самостална држава тек 2006. Уставом Републике Србије од 2006. предвиђено је да се народни посланици „бирају на непосредним изборима тајним г." (члан 100). У важећем изборном закону стоји: „Чланови бирачког одбора дужни су нарочито да пазе да нико не омета бирача приликом попуњавања гласачког листића и да у потпуности буде обезбеђена тајност г." (члан 69. Закона од 2000).

У Србији је одлучујући прелом од јавног ка тајном г. учињен у време израде предлога Устава од 1888. у Уставотворном одбору. Одредбе о тајном г. није било ни у напредњачком ни у радикалском предлогу устава -- оба сачињена исте, 1883. године. У пленуму Уставотворног одбора за израду предлога Устава од 1888. водила се садржајна расправа и о питању начина г. Присталице јавног или тајног г. нису се везивали за странку, јер су потицали из различитих странака. Често су страначки шефови (нпр. М. Гарашанин и С. Грујић) имали једно, а поједини чланови њихових странака друго мишљење. У прилог јавног г. истицало се како оно „подиже кураж у народу" (радикал Д. Анђелковић), да у условима слабе писмености народа тајно г. води у „партиско г." (либерал С. Несторовић) и сл. По говорничком жару у којем је изречена, остала је упамћена аргументација Ранка Тајсића (сељачко крило у Радикалној странци): „Тајно г. завести значи убијати понос Србина, који је до сада свакоме у очи казивао своје мишљење, који је кроз редове жандара и чувара јавне безбедности поносито пролазио и гласао јавно за кога хоће. Завести тајно г. у Србији значи уместо српског поноса завести некакву швабећу млитавштину, некакав маскенбал". У корист тајног г. истицано је да при таквом г. „не може бити отвореног притиска власти који се наставља и после избора" (радикал Р. Поповић), да „јавно г. (...) отвара широм врата притиску и корупцији која долази од богатих људи" (радикал П. Тодоровић). Истичући да се после јавног г. многи бирач „са биралишта враћао на згариште своје куће, са кога је могао прегледати своје воћњаке посечене оштром секиром слепог партизанства", и краљ Милан је био за тајно г., за „један систем по коме се не може знати ко је за кога гласао (...)". Огромна већина у Уставотворном одбору је, сматрајући да су бирачи тајним г. слободни у изборном опредељивању, гласала за тајно г. куглицама. Тако је тајно г. постало једна од највећих демократских тековина Устава од 1888.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Миловановић, Наша уставна реформа, Бг 1888; С. Јовановић, Уставно право Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Бг 1924; Ж. П. Ристић, Изборни закони Србије, докторска теза, Бг 1935; С. Јовановић, Држава, књига друга, Бг 1936; М. Поповић, Порекло и постанак Устава од 1888, Бг 1939; Ј. Стефановић, Уставно право ФНР Југославије и компаративно, I, Зг 1956; Д. Продановић, Избори за централна представничка тела, Бг 1968.

Р. Марковић