ГИПС
ГИПС (грч. guvyo": малтер), минерал из групе сулфата са водом,
састава CaSO4x2H2O. Обично је безбојан или бео а од хемијских
примеса и других нечистоћа различито обојен, провидан до прозрачан,
стакласте сјајности. Карактерише се релативно ниском тврдином па може да
се пара ноктом. Релативне тврдине 2 по Мосовој скали, специфичне масе
2,3. Показује савршену цепљивост и седефасти сјај на правцима
цепљивости. Кристалише моноклинично. Чест је у облику плочастих кристала
када може да образује и карактеристично ближњење „ластин реп". Агрегати
су претежно зрнасти, плочасти, масивни и земљасти. Познате су неке
специфичне појаве г. у природи, као на пример, карактеристичне друзе
г. назване „пустињска ружа" или „џиновски" кристали дужине преко 10
метара у пећини рудника Naica у Мексику. Најчешће настаје седиментно у
евапоритима, затим, хидратацијом сулфата калцијума, тј. минерала
анхидрита и у оксидационим зонама сулфидних лежишта. Као минерална
сировина има значајну примену у грађевинарству. Позната је његова
примена у уређењу ентеријера, а као алабастер, материјал за скулптуре од
финозрног масивног г., нарочито се користио у античко доба, с
обзиром да је релативно мекан материјал који може лако да се обликује.
Користи се у медицини, стоматологији, за производњу вештачких ђубрива
итд. Значајније налазиште г. у Србији представља лежиште анхидрита и
г. Липница код Груже. Ту г. образује разноврсне агрегате, а ређе
се јавља у кристалима величине до 10 цм. Настао је хидратацијом
анхидрита углавном у деловима ближе површини. Има га и у порфирским
лежиштима бакра Бор, Велики Кривељ и Мајданпек.
А. Пачевски
Г. је врло распрострањен минерал, а највише се добија рударским
путем. Иако настаје и као споредни производ у многим индустријским
процесима, као и при одсумпоравању димних гасова, тај г. се због
непожељних примеса релативно мало искоришћава. Највећи проблем
представља тзв. фосфор**-г., споредни производ при добијању
суперфосфата (→ Вештачка ђубрива), јер поред других примеса може да
садржи и радиоактивне елементе. Фабрике цемента за сад користе око једну
петину годишње производње фосфор-г., остатак се депонује. У Србији
се налазе две велике депоније фосфор-г.** код Суботице и код Прахова.
Највећа количина сировог г. користи се у производњи цемента. За
друге примене (грађевинарство, израда модела и калупа за ливење, израду
школске креде, имобилизација поломљених костију, зубарство, производња
пигмената итд.) г. се прерађује индустријски, пречишћавањем и затим
загревањем да би отпустио 1,5 молекула воде (на око 110 ^о^С). Тај
производ назива се штукатурни или грађевински г.: CaSO4·2H2O +
Tоплота → CaSO4·0,5H2O + 1,5 H2O (г. дихидрат и г.
полухидрат дају штукатурни г.). Кад се штукатурни г. додаје у
одговарајућу количину воде, он поново везује 1,5 молекула воде и
очвршћава; на том процесу, који траје само неколико минута, заснива се
његова разноврсна примена. Загревањем полухидрата на температуру од 290
до 900 ^о^С добија се безводни г., који се зове естрих г.
(анхидрит). Са водом такође даје дихидрат али очвршћавање траје више
сати. Примењује се у грађевинарству. Резерве г. у руднику Липница
процењене су на 10,6 милиона тона. Годишња производња г. у Србији је
око 45.000 тона, тако да Србија заузима 61. место међу 83 земље.
П. А. Пфенд
ЛИТЕРАТУРА: М. Илић, С. Карамата, Специјална минералогија -- први део, Бг 1978; Д. Николић и др., „Минералогија лежишта гипса и анхидрита -- Липница", IX конгрес геолога Југославије, 1978; Д. Виторовић, Хемијска технологија, Бг 1990; С. Јањић, П. Ристић, Минералогија, Бг 1995; Д. Виторовић (ур.), Хемија и хемијска индустрија у Србији − историјска грађа, Бг 1997; Д. Бабич, Минералогија, Бг 2003; www.indexmundi.com/minerals/product=gypsum (2008).