ГИНИЋ, Димитрије

ГИНИЋ, Димитрије, глумац, редитељ (Кладово, 7. I 1874 -- Београд, 18. VII 1934). Школовао се у Доњем Милановцу, Неготину, Нишу и од 1886. у Београду. У Српско народно позориште у Новом Саду је дошао 1888, када се придружио путујућој дружини Исаије Јокића. Потом је играо у трупи Николе Симића Бате (1890--1894) и од 1894. у дружини Петра Ћирића. Кратко играо код Михајла Лазића Стрица (1897), а по оснивању Вараждинског казалишта 1897/98. његов је глумац и редитељ. Крајем 1898. покреће у Сарајеву Прво српско босанско-херцеговачко позориште, али га аустроугарске власти већ 1899. протерују. На препоруку Алексе Шантића, Атанасија и Војислава Шоле и Светозара Ћоровића на Цетињу оснива Књажевско српско црногорско позориште у којем је до 1903. био глумац, редитељ и артистички управник. Од 1903. до 1907. води своју путујућу трупу, а 1908. у Сарајеву обновља Српско босанско-херцеговачко позориште. Поново протеран у Србију, водио своју путујућу држину са глумцем Јоцом Стојчевићем 1908, а 1909. играо у нишком „Синђелићу" и позоришту Богобоја Руцовића код Коларца. У путујућој дружини „Заједница" Симе Бунића је 1911--1912, а 1912--1914. опет у „Синђелићу". У Народном позоришту у Београду играо 1915. Са српском војском прелази Албанију, а затим у Лазуазу (Бизерта) 1916, заједно са Јованом Тановићем и Веселином Чајкановићем, оснива прво Српско војничко логорско позориште. По повратку у Србију, 1919. поново ступа у НП у Београду у којем остаје до пензионисања 1932. Основао је Повлашћено дечје позориште „Гинић" које 1931--1934. игра у салама Коларчевог народног универзитета и Радничке коморе. Врло широког и разноврсног стваралачког дијапазона, од драмског, преко карактерног до комичног жанра, био је ненаметљив, природан и спонтан. Извајао је велик број, првенствено националних ликова из фолклорних комада. Први је у позориште увео сценографију српског амбијента. Животни реализам и природност уносио је и у своје режије. Значајније улоге: Малволио (В. Шекспир, Богојављенска ноћ), Свидригајлов (Ф. М. Достојевски, Злочин и казна), Живан (М. Глишић, Подвала), Тома (Б. Станковић, Коштана), Јеврем, Јеротије и Аћим (Б. Нушић, Народни посланик, Сумњиво лице, Протекција), Калча (С. Сремац, Ивкова слава). Објавио је књигу Мој живот (Бг 1924). Одликован је орденима Св. Саве V и IV реда и Белог орла V реда. Носилац је Албанске споменице.

ЛИТЕРАТУРА: М. Грол, Из позоришта предратне Србије. Спомени савременика о глумачким генерацијама преткумановске Србије, Бг 1952; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; Д. Животић, Моје успомене, Бг -- Н. Сад 1992; В. Петровић, Српска војничка позоришта 1916--1918, Бг 1992; П. Волк, Београдско глумиште, Бг 2001.

О. Марковић