ГИЈОМ АДАМ

ГИЈОМ АДАМ (Guillelmus Adae), барски архиепископ (?, средина XIII в. -- Француска, пре 1341). Француски доминиканац који је пропутовао Византију, Етиопију, Персију, Индију, проповедајући католичку веру. Папа га је 1324. наименовао за архиепископа Бара, у коjем је боравио 1325--1329. Касније је живео у Француској, али се изгледа враћао у своју дијецезу. Умро је пре 1341. у Француској. Написао је дело „Directorium ad passagium faciendum per Philippum regem Franciae in terram sanctam anno 1332", којим је желео да подстакне француског краља Филипа VI (1328--1350) на крсташки рат. Пишући своје дело 1332, оставио је податке о Србији, у којој је једно време живео. Навео је да у „Склавонију" спадају краљевства „Рашка, Србија, Хум, Хрватска, Зета". Противник свих шизматика, описао је односе између краља Драгутина, којег је називао Стефаном, и краља Милутина, којег је звао Урошем. После смрти њиховог оца, Рашком је владао Стефан, али се против њега побунио Урош. Стефан је победио брата, међутим било му је жао да пролије братску крв, па је с њим поделио државу. После Стефанове смрти, његов син Владислав наследио је оца у његовом делу, а Урош је у своме делу имао да остане као вазал свога синовца. По Г., легитимни владари су били Драгутин и његов син Владислав. После смрти Драгутина, Милутин је, међутим, заратио против Владислава, одузео му његов део краљевине и бацио га у тамницу. Милутин је ослепео свога сина Стефана (Дечанског) и протерао га у Цариград са синовима, али се, после неколико година, смиловао и вратио их у Србију. Стефан је увек мало видео, јер му поткупљени извршитељ казне „није пустио пламен право у зеницу". Крио је да види и од оца и од своје деце, све док Милутин није умро. Онда је објавио, својеручно писаним писмима, да види, што је изазвало пристајање на његову страну. Победио је и убио полубрата Константина и завладао Србијом као Стефан Урош III (Дечански). Заједно с њим, крунисан је, као „млади краљ" и његов син Душан, о којем Г. такође неповољно суди. Даље пише да су у тој држави утврђени градови једино у Приморју, али истиче да је „краљевина Рашка" богата „житом, вином и уљем и месом", има много великих шума, ливада, планина и равница, свакојаке дивљачи, проткана је мрежом извора и река, с пет златних и пет сребрних рудника и окнима сребра помешаног са златом, једном речју у тој земљи је све што успева изврсно.

ЛИТЕРАТУРА: Ст. Новаковић, „Буркард и Бертрандон де ла Брокијер. О Балканском полуострву 14. и 15. века", ГНЧ, 1894, 14; M. Шуфлај, „Pseudobrocardus. Рехабилитација важног извора за повјест Балкана у првој половини XIV вијека", Вјесник краљевског хрватско-славонско-далматинскога Земаљскога архива, 1911, 13; К. Јиречек, Историја Срба, 1, Бг 1952.

М. Спремић