ГЕРИНГ, Херман Вилхелм

ГЕРИНГ, Херман Вилхелм (Göring, Hermann Wilhelm), политичар, нациста, ратни злочинац (Розенхајм, Немачка 12. I 1893 -- Нирнберг, 15. X 1946). Завршио је војну школу у Карлсруеу и почетак I светског рата дочекао у чину пешадијског поручника. У ратно ваздухопловство прешао је 1915, да би крајем рата 1918. био именован за команданта чувене Рихтхофенове ескадриле. За показану храброст и 22 оборена непријатељска ваздухоплова награђен је најзначајнијим пруским одликовањем -- орденом Mérite national. Након рата радио је у иностранству као пилот и представник немачких авио-предузећа. У Немачку се вратио 1921. и почео студије економије и историје на универзитету у Минхену. Упознавши у новембру 1922. Адолфа Хитлера, придружио се Националсоцијалистичкој немачкој радничкој партији и наредне године започео организовање страначких паравојних СА одреда. Учествујући у нацистичком пучу у Минхену 1923. задобио је озбиљне повреде. Да би избегао кажњавање, уточиште је потражио у Шведској, где је током опоравка постао морфијумски зависник. Амнестија немачке владе омогућила му је да се 1926. врати и у потпуности посвети партијском раду. На изборима за Рајхстаг (1928) изабран је за посланика. Захваљујући браку са бароницом Карин фон Канцов и везама у аристократским круговима, био је посредник између партије и немачких традиционалних елита. Растући утицај у партији и Хитлерово поверење омогућили су му да у лето 1932. буде изабран за председника Рајхстага. Од јануара 1933. био је министар без портфеља, а потом министар унутрашњих послова Пруске, председник пруске владе и министар ваздушног саобраћаја. Организовао је тајну државну полицију (GESTAPO) и успоставио концентрационе логоре за политичке противнике, одигравши кључну улогу у глајхшалтовању политичког живота, уништавању парламентарних институција и успостављању нацистичке диктатуре. Осим у прогонима социјалиста и комуниста, учествовао је и у унутарстраначком обрачуну током тзв. „ноћи дугих ножева" 1934. За заповедника новоснованог немачког ратног ваздухопловства (Luftwaffe) постављен је 1935. Наредне године именован је за комесара Рајха за спровођење четворогодишњег плана привредног развоја, али није успео да оствари потпуну привредну аутархичност нити планирани обим производње оружја. Иако су Хајнрих Химлер и Рајнхард Хајдрих 1936. преузели управљање полицијским апаратом, сачувао је утицај у нацистичком руководству, те га је А. Хитлер у говору у Рајхстагу 1. IX 1939. означио као другог човека партије и потенцијалног наследника. У тој улози већ је 1934. био у Краљевини Југославији, на сахрани краља Александра, а потом и у другим приликама, подржавајући политички успон и деловање председника владе Милана Стојадиновића. Након војног пораза Француске (1940) именован је за маршала Рајха. Услед неуспеха немачког ратног ваздухопловства да однесе победу у „бици за Британију" током лета и јесени 1940, као и да се успешно супротстави ваздушним нападима Савезника, утицај Г. на доношење политичких одлука се постепено смањивао те је руковођење немачком ратном привредом 1942. уступио Алберту Шперу. Преостале године рата бавио се углавном ловом и прикупљањем уметничких дела опљачканих у поробљеној Европи. Намеру да у последњим данима Трећег рајха (22. IV 1945) преузме врховну власт осујетио је Хитлер, наредивши његово хапшење. Ослобођен је након Хитлеровог самоубиства (30. IV 1945), али га је 8. маја заробила америчка војска. На суђењу за ратне злочине у Нирнбергу (новембар 1945 -- октобар 1946) његово сведочење је показало да је био не само доследан следбеник нацистичке политике, него и један од њених најважнијих твораца. Проглашен је кривим по свим тачкама оптужнице и осуђен на смрт, али је неколико часова пред извршење пресуде починио самоубиство.

ДЕЛО: Aufbau einer Nation, Berlin 1934.

ЛИТЕРАТУРА: T. J., „Један интервју са ђенералом Hermann Goering-om Герингом", Ваздухопловни гласник (поучно-забавни додатак), 1936, 9; Nazi Conspiracy and Aggression, II, Washington 1946; W. Frischauer, The Rise and Fall of Hermann Goering, Boston 1951; E. Göring, An der Seite meines Mannes. Begebenheiten und Bekenntnisse, Göttingen 1967; R. Manvell, H. Fraenkel, Hermann Göring, London 1968; L. Mosley, The Reich Marshal, Garden City, N.Y. 1974; Е. Нив, Особно свједочанство о суђењу главним нацистичким ратним злочинцима 1945--1946. године, Зг 1980; S. Martens, Hermann Göring. 'Erster Paladin des Führers' und 'Zweiter Mann im Reich', Paderborn 1985; A. Kube, Pour le mérite und Hakenkreuz. Hermann Göring im Dritten Reich, München 1986; R. Overy, Goering. The 'Iron Man', London 1988; Г. Кноп, Хитлерови помоћници, Бг 2009.

М. Антоловић