ГЕНОТОКСИКОЛОГИЈА

ГЕНОТОКСИКОЛОГИЈА, примењена генетичка дисциплина која систематски истражује физичке, хемијске и биолошке агенсе из околине и њихов утицај на генетски систем човека, као и последице тог утицаја на будуће врсте Homo sapiens-а*.* Крајем 20-их година XX в. добијени су први експериментални резултати који су недвосмислено показивали да одређени средински фактори могу индуковати мутације, тј. трајне наследне промене на генетичком материјалу. Каснија истраживања пружила су податке да релативно велик број агенса различите природе поседује могућност да директно или индиректно штети генетичком материјалу, односно да може изазвати генотоксичне промене код различитих организама, укључујући и човека. Перманетно повећање броја и количине генотоксичних агенса у природној и животној средини, као и подаци који потврђују да су мутационе промене код људи одговорне за значајан број генетички детерминисаних болести и конгениталних малформација, резултирало је формирањем г. (генетичке токсикологије) као потпуно дефинисане научне дисциплине, почетком 60-их година XX в. Са тако дефинисаним проблемом и софистицираним специфичним методама, генетичка токсикологија добила је значајно место у општој стратегији заштите природне средине и унапређења општег квалитета живота.

Развој г. у Србији испреплетен је са експерименталном мутагенезом која се развијала 50-их и 60-их година XX в., првенствено у оквиру радијационе биологије. Истраживања на том пољу одвијала су се у Институту „Борис Кидрич" у Винчи, Институту за примену нуклеарне енергије у Београду и Институту за биолошка истраживања „Синиша Станковић" у Београду. Почетком 70-их година XX в. појављују се први радови који проблемски и методолошки припадају истраживањима из г. и од тада се она перманетно развијају у складу са реалним могућностима у оквиру биолошких наука. Истраживачке групе које се актуелно баве проблематиком генетичке токсикологије раде претежно у Институту за нуклеарне науке „Винча", Институту за биолошка истраживања „Синиша Станковић", на Биолошком факултету Универзитета у Београду и Факултету ветеринарске медицине Универзитета у Београду. Универзитетска настава из г. први пут је успостављена 1989. на БФ у Београду. У општем корпусу активности у вези са заштитом животне средине формирају се истраживања која синтетишу генотоксиколошки, еколошки и популационо-генетички приступ, тако да долази до формирања нове научне дисциплине -- еко-генотоксикологије. Њени зачеци у Србији датирају од краја 80-их година XX в., а истраживања у тој области интензивирају се у Институту за биолошка истраживања „Синиша Станковић" и БФ у Београду почетком XXI в.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Б. Зимоњић, Н. Савковић, М. Анђелковић, Генотоксични агенси -- ефекти, принципи, и методологија детекције, Бг 1990; М. Анђелковић, „Генетичка токсикологија", у: Генетика између два миленијума, Бг 1999.

М. Анђелковић